REZON: Strah od poziva za opoziv

Tvrdiće da to nije po Ustavu. Vadiće se na pravnu terminologiju. Cepidlačiće da opoziv ne postoji, iako je u pitanju samo druga reč za razrešenje. Ne mora se mnogo tražiti, ima to kod Vujaklije. Tvrdiće da referendum o razrešenju predsednika ne postoji, i umesto prihvatanja ponude tražiće da podnese ostavku, i navoditi da bi to bio jedini častan potez, jer građani ne podržavaju politiku o eksploataciji litijuma. Tvrdiće da SNS nema većinu, već da bi na izborima bio poražen. Kad su već tako sigurni u taj poraz SNS-a, postavlja se pitanje zašto ne prihvate ponudu. Vučić je ionako njihov najveći problem. Oni smatraju da bi bez Vučića lako pobedili SNS. Evo im sad prilike da prvo poraze Vučića, a pobeda nad SNS-om bi onda bila samo protokolarna stvar.

Sve je to doktrina kukavičluka. Manevar slabosti. Niko od njih nije nepismen pa da ne ume da pročita Zakon o predsedniku, koji u Članu 15. predviđa jasnu proceduru razrešenja. Dovoljno je da trećina poslanika podnese zahtev Narodnoj skupštini zbog povrede Ustava. Pošto od 2017. neprestano tvrde da Vučić to čini svakodnevno, eto im prilike da to dokažu. Ako ne podnesu zahtev onda su sedam godina obmanjivali građane. Onda su optužbe o kršenju Ustava bile dramski element, kojim su ili zabavljali građane, ili su zavaravali sebe da će im to doneti poene u kampanji, i glasove na izborima.

Opozicija je bila uverena da njihov zahtev za raspisivanjem vanrednih litijumskih izbora predstavlja uspešan blef u političkoj igri, u kojoj gubi već 12 godina, koji bi im omogućio da je, najzad, preokrenu u svoju korist. Da bi se partija pokera dobila, dobre karte i veština odigravanja imaju važniju ulogu od hazarderskih sklonosti. Aduti su neosporivo u Vučićevim rukama.

Što je veći dobitak za koji se igra, mora biti veći i vredniji početni ulog. Vučić nudi ono za čim opozicija najviše žudi - svoju glavu. Kaže, ako izgubi, povući će se iz politike.

Njegova ponuda je dupla zamka. Ukoliko ne prihvati ponudu opozicija gubi legitimitet za svaku drugu političku akciju. Ako ostanu na zahtevu za raspisivanje vanrednih izbora biće svima, pa čak i njihovim najbližim pristalicama jasno da je u pitanju jeftin fol. Trik za naivne. Da ih traže u nadi da do njih neće doći, ali da će stalnim insistiranjem steći popularnost jer će tobože pokazati da se Vučić plaši izbora.

Samostalno su dospeli u ćorsokak iz kog će, šta god da urade, izaći poraženi. Ako prihvate, sasvim je sigurno da do opoziva neće doći. Ako odbiju ponudu, pod bilo kojim izgovorom, pokazaće da su politički slabići, i da pobuna protiv iskopavanja litijuma nije nastala kao narodni bunt, već kao sredstvo političke ucene. Čak će i njihove pristalice početi ozbiljno da veruju u insinuacije da su većina opozicionara Vučićevi igrači. Ako nisu, onda su u ozbiljnom deficitu. Racija, političke promućurnosti i zdravog razuma. Koliko puta treba da izgube da shvate da uspeh ne mora biti srazmeran broju pokušaja?

Vučić nije preko noći došao na vlast. Radikali su punih 10 godina bili najjača politička snaga u Srbiji. Na svim izborima od odlaska Šešelja u Hag, osvajali su najveći broj glasova. Pobedu su im oduzimali postizbornim mahinacijama sprovedenim pod dirigentskom palicom stranih ambasada, i uz zdušnu Šešeljevu pomoć. Bar dva puta je nerazumnim političkim izjavama onemogućio radikale da formiraju Vladu. Čim su se Vučić i Nikolić osamostalili, racionalizovali politiku, napisali dobar plan i program bilo je jasno da će na prvim sledećim izborima doći na vlast. Da ih u tome spreče više puta su menjali zakone u nadi da će to poništiti brojčanu nadmoć građana koji drugačije misle. 

I tu je razlika. Jedno je iskoristiti već postojeća pravila, a sasvim drugo menjati pravila da bi se stekla prednost. Vučićevi protivnici i danas postupaju isto. Neprestano traže izmenu izbornih pravila, i to na takav način koji će osigurati njihovu pobedu. To je nemoguća misija. Da bi se na izborima pobedilo mora mnogo da se radi na terenu. I da se napiše bolji program od Vučićevog. On pobeđuje zbog programa i rezultata, koji su drastično uvećali količinu para koju građani imaju u džepu.

Demosten je rekao da je najveći blagoslov u životu imati sreće, ali da je jednako važno biti dobro savetovan. Svaka sreća, ma koliko nekom bila naklonjena, može biti kopromitovana lošim savetima. Ne znam koga plaćaju i koga slušaju, ali je sve što rade pogrešno. Ambicija da po svaku cenu i bez realnog uporišta pokažu političku snagu, survava ih u ambis karikaturalnosti. To je frojdovski sindrom projektovanja najvećih ličnih slabosti na drugoga. Oštre reči, eskapade srdžbe i besa nemaju kvazimagičnu snagu, mada imaju ritualni karakter. Koriste se kao obmana. Kao dimna zavesa. Da se nadomesti snaga koje nema u stvarnosti.

Prvi ste počeli. Dokažite da niste pretili praznom puškom. Ako ste uvereni u svoju pobedu, i ako smatrate da je narod na vašoj strani prihvatite ponuđeni izazov. Ako ste u pravu to je prilika koja se ne propušta. Ako grešite biće to vaš oproštajni politički sepuku.

Ako ne prihvate ponudu za referenudum o opozivu, onda svi koji se politikom bave duže od 20 godina treba da odu u kolektivnu političku penziju. A mlađi opozicionari treba da odu na dodatno političko školovanje. Ako budu sledili političke strategije i planove starijih kolega i narednih 12 godina proći će im u ponavljanju istih grešaka i istih poraza.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću