РЕЗОН: Радост осуде и изгубљена солидарност

Новосађани, навикнути на кошаву, кажу да то није био ветар. Био је то дух неконтролисане и неукротиве моћи. Силе која се не може избећи. Немилосрдна заповед која не трпи отпор. Били смо ухваћени. Затечени. Заробљени. Уплашени. Природан је био тај страх. У олуји се ковитла све што она дохвати. Таква моћ се, сматра нобеловац Елијас Канети, придаје духовима у нападу или у бегу, који долећу као дивља војска. Људи, који су усправни као дрвеће, гледао је како ти симболи снаге падају пред њиговим очима као снопље. Како се тврде, снажне телесине платана расцепљују у парампарчад. Падало је све. Стамени храстови. Нежне тополе. Здепасти копривићи. Јабланови који стражаре код тениских терена уз ивицу Дунавског парка понизно су се клањали том горопадном демону. Том божанству ужаса. Три нису издржала. Пали су. Као и још 2.059 стабала у целом граду. Ураган није ломио само дрвеће. Кидао је кровове. Обарао стубове уличне расвете. Чупао металне ограде.

Пао је и чувени копривић, који није био обично дрво. Био је сведок историје. Тихи очевидац који памти сукоб Јаше Томића и Мише Димитријевића. Који памти улазак спрске војске 9. новембра 1918. године. Памти злогласну Новосадску рацију. Сведок је ослобођења од фашизма у Другом светском рату. Памти кораке Змаја Јове и сваки корак Александра Тишме. Памти и кад су комунисти конфисковали и национализовали Tanuryićеvu палату и Дунђерске учинили бескућницима. Кад су имућне Новосађане одвели у Рајину шуму, одакле се никад нису вратили.

Копривић није имао никакве шансе. Стручњаци за дрвеће су утврдили да је поломљен, јер је изнутра био потпуно труо. И није сатрулио у последњих пет или 10 година. Труљење тако тврдог дрвета је дуготрајан процес. Вишедеценијски. Поставља се питање зашто је стављен под заштиту тек 1978. године? Али је важније још нешто. Некад је ту био цео дрворед. Где је он? Ко га је посекао? И зашто? Дедови и очеви оних који сада за његов пад покушавају да оптуже актуелну власт! Комунисти су разорили центар Новог Сада у своје "златно доба". У исто време кад су срушили јерменску цркву. И мацолама разлупали споменик Светог тројства који је стајао на тргу. Посекли дрвеће и уклонили зелену површину с трга. Има и једна добра вест. Током свог дугог века копривић је изнедрио велики број нових садница. На његовом месту, биће посађен његов директни наследник.

Старији Новосађани кажу да је и раније ветрова. Али никад оваквих. Павић је тврдио да ветар има две стране. Спољну и унутрашњу, а да је унутрашња страна она која остаје сува док ветар дува кроз кишу. Суперћелијска олуја нема своју суву страну. Све су пуне града, кише, муња и громова. И све су сурове. Наука има другачије тумачење. Мада су пре три године, кад је ураган "Лора" опустошио Луизијану тврдили да такви урагани не могу да погоде Србију, сада тврде да је све повезано са климатским променама. Земља се претерано загрева. Топли ваздух иде горе и у атмосфери се судара са хладним. Тај судар доводи до формирања олујних струја.

У петак смо добили треће објашњење, инспирисано једном врстом мождане олује. Оно није утемељено у уметничкој инвенцији. Није засновано ни на научним постулатима. Али је у дриректном сукобу са здравим разумом. Аутор те теорије је новосадска опозиција, која за орканско невреме оптужује градску власт. Гледао сам њихов перформанс. Шетњу од Дунавског парка до поломљеног копривића. Био је то фестивал бесмисла. И доказ да о политици не знају ништа. Не греше они грађани који из перформанса извлаче закључак да перформери жале што штета није била већа. Што није имала старовавилонске или библијске размере. Тада би могли јаче да суде. Да снажније ликују, у нади да ће им то донети политичку добит.

Уместо што су однели десетак поломљених гранчица пред седиште СНС-а, да је свако од њих време утрошено у перформанс потрошио на сакупљање грана у Дунавском парку, он би пре био очишћен и отворен. Тим чином би остварили двоструку корист. Допринели би заједници и показали да су корисни. И истоврмено би демантовали тврдње да се политиком баве искључиво због себе, а не због грађана.

Ми Новосађани склони смо да критикујемо све. И свакога. Патолошки смо опседнути поривом да осуђујемо. Да пресуђујемо свима. И свему. Неизрецива је срећа коју осећамо при изрицању негативне оцене. Канети је писао да је реч о немилосрдној и окрутној радости коју ништа не може обуздати. У чему се састоји та радост?

- Човек гура нешто од себе, у нижу групу, при чему претпоставља да он сам спада у групу бољих. Човек уздиже себе понижавајући друге... Сам одређује шта припада једном, а шта другом. На тај начин присваја моћ судије. А судија само привидно стоји између обе стране, на граници која дели добро од зла - каже Канети.

Такође је тврдио да је ветар симбол масовне снаге и да је застава ухваћени ветар који сиболизује снагу масовности и уједињености. Али, нисмо били уједињени. На улицама су 10 дана били само радници градских предузећа. Неколико приватних компанија. И мали број волонтера. Оних који протестују није било. Цео град од близу 500.000 људи се свео на 100 волонтера. Чији је то град? Наш, или туђи?

- Ако изумемо понеки нетипични случај човек није склон добру. Да би могао да учини и најмање злом неокаљано дело, он себе мора да победи, да над собом учини насиље - писао је Емил Сиоран.

У Новом Саду има више од 300.000 бирача. Да је свако од њих узео по једну малу грану, Нови Сад би за један, највише два дана, био чист. Али није. Сви чекају да то ураде јавна предузећа. Сасвим сам сагласан да она постоје да би обављала послове у корист заједнице. И да су за то плаћена. Али то важи у нормалним околностима. Кад се околности измене, кад постану ванредне, кад је заједница угрожена, онда грађани треба да помогну. Не јавним предузећима, већ себи.

У суботу, 22. јула, дан након најјачег удара олује, ишао сам са седмогодишњом ћеркицом до дечијег вежбалишта на Кеју. Два сата смо сакупљали лишће, грање, отпалу кору, иверје од поломљеног дрвећа. За та два сата Кеј је врвео од шетача, тркача, бициклиста. Али, придружио нам се само један човек са двоје мале деце. Сви остали су с чуђењем гледали шта ми то радимо. Кад смо се тако отуђили? Шта се десило са солидарношћу? Јесмо ли икад били солидарни? Јесу ли ковид, интернет и друштвене мреже криви за нашу изолацију? За наш индивидуализам? Или смо такви одувек?

У једној колумни се не може одговорити на сва та питања, али се може разјаснити једна заблуда која се шири градом. Да се зна, на територији Новог Сада није било аутохтоних ритских, нити било каквих других шума. Нови Сад је био мочвара. Његово тло је песковито. Свако стабло у њему је засадио човек. Е сад, можемо се питати јесмо ли у прошлости негде погрешили? Постоји ли дрвеће које је несаломиво? Тешко је рећи. Храст, као симбол постојаности падао је ничице у шумама Сремске Митровице. Људи који воле природу рећи ће да су пале плантажне шуме. Да је природна шума другачији екосистем. Ту велика стабла штите мања. Ту је струјање ветра другачије.

Наравно, данас се, захваљујући науци о отпорности дрвећа и карактеристикама тла, зна више него у 18, 19, па и 20. веку. Данас, је могуће прецизније израчунати које дрво ће формирати бољи коренов систем у сувом песку Новог Сада. Једно је несумњиво, поломљено дрвеће треба заменити великим стаблима. И треба посадити дупло више него што је поломљено у олуји. Нови Сад напокон има камион за садњу великог дрвећа. Још један има Београд. Са два камиона само ове јесени се може посадити свих 2.000 несталих стабала. На пролеће треба засадити још толико. Такође, све што од поломљеног дрвећа може да се прода, као грађа, или као огрев, као сировина за пелет и брикет, треба продати и од тог новца поново пошумити Нови Сад. И треба бирати снажније, издржљивије врсте. Копривић. Храст. Багрем. Кедар. Црни бор.

Све можемо да урадимо, али, онај дечији живот не можемо да вратимо. Он је вреднији од целокупне материјалне штете. Он је вреднији од свега што је у граду уништено. Ново дрвеће ће израсти. Град ћемо очистити. Кровове ћемо заменити. Град и држава ће поправити све објекте. Обезбедиће паре за поправку приватних кућа. Можемо ли поправити себе и повратити солидарност коју смо изгубили?

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик