REZON: Radost osude i izgubljena solidarnost

Novosađani, naviknuti na košavu, kažu da to nije bio vetar. Bio je to duh nekontrolisane i neukrotive moći. Sile koja se ne može izbeći. Nemilosrdna zapoved koja ne trpi otpor. Bili smo uhvaćeni. Zatečeni. Zarobljeni. Uplašeni. Prirodan je bio taj strah. U oluji se kovitla sve što ona dohvati. Takva moć se, smatra nobelovac Elijas Kaneti, pridaje duhovima u napadu ili u begu, koji doleću kao divlja vojska. Ljudi, koji su uspravni kao drveće, gledao je kako ti simboli snage padaju pred njigovim očima kao snoplje. Kako se tvrde, snažne telesine platana rascepljuju u paramparčad. Padalo je sve. Stameni hrastovi. Nežne topole. Zdepasti koprivići. Jablanovi koji stražare kod teniskih terena uz ivicu Dunavskog parka ponizno su se klanjali tom goropadnom demonu. Tom božanstvu užasa. Tri nisu izdržala. Pali su. Kao i još 2.059 stabala u celom gradu. Uragan nije lomio samo drveće. Kidao je krovove. Obarao stubove ulične rasvete. Čupao metalne ograde.

Pao je i čuveni koprivić, koji nije bio obično drvo. Bio je svedok istorije. Tihi očevidac koji pamti sukob Jaše Tomića i Miše Dimitrijevića. Koji pamti ulazak sprske vojske 9. novembra 1918. godine. Pamti zloglasnu Novosadsku raciju. Svedok je oslobođenja od fašizma u Drugom svetskom ratu. Pamti korake Zmaja Jove i svaki korak Aleksandra Tišme. Pamti i kad su komunisti konfiskovali i nacionalizovali Tanuryićevu palatu i Dunđerske učinili beskućnicima. Kad su imućne Novosađane odveli u Rajinu šumu, odakle se nikad nisu vratili.

Koprivić nije imao nikakve šanse. Stručnjaci za drveće su utvrdili da je polomljen, jer je iznutra bio potpuno truo. I nije satrulio u poslednjih pet ili 10 godina. Truljenje tako tvrdog drveta je dugotrajan proces. Višedecenijski. Postavlja se pitanje zašto je stavljen pod zaštitu tek 1978. godine? Ali je važnije još nešto. Nekad je tu bio ceo drvored. Gde je on? Ko ga je posekao? I zašto? Dedovi i očevi onih koji sada za njegov pad pokušavaju da optuže aktuelnu vlast! Komunisti su razorili centar Novog Sada u svoje "zlatno doba". U isto vreme kad su srušili jermensku crkvu. I macolama razlupali spomenik Svetog trojstva koji je stajao na trgu. Posekli drveće i uklonili zelenu površinu s trga. Ima i jedna dobra vest. Tokom svog dugog veka koprivić je iznedrio veliki broj novih sadnica. Na njegovom mestu, biće posađen njegov direktni naslednik.

Stariji Novosađani kažu da je i ranije vetrova. Ali nikad ovakvih. Pavić je tvrdio da vetar ima dve strane. Spoljnu i unutrašnju, a da je unutrašnja strana ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu. Superćelijska oluja nema svoju suvu stranu. Sve su pune grada, kiše, munja i gromova. I sve su surove. Nauka ima drugačije tumačenje. Mada su pre tri godine, kad je uragan "Lora" opustošio Luizijanu tvrdili da takvi uragani ne mogu da pogode Srbiju, sada tvrde da je sve povezano sa klimatskim promenama. Zemlja se preterano zagreva. Topli vazduh ide gore i u atmosferi se sudara sa hladnim. Taj sudar dovodi do formiranja olujnih struja.

U petak smo dobili treće objašnjenje, inspirisano jednom vrstom moždane oluje. Ono nije utemeljeno u umetničkoj invenciji. Nije zasnovano ni na naučnim postulatima. Ali je u drirektnom sukobu sa zdravim razumom. Autor te teorije je novosadska opozicija, koja za orkansko nevreme optužuje gradsku vlast. Gledao sam njihov performans. Šetnju od Dunavskog parka do polomljenog koprivića. Bio je to festival besmisla. I dokaz da o politici ne znaju ništa. Ne greše oni građani koji iz performansa izvlače zaključak da performeri žale što šteta nije bila veća. Što nije imala starovavilonske ili biblijske razmere. Tada bi mogli jače da sude. Da snažnije likuju, u nadi da će im to doneti političku dobit.

Umesto što su odneli desetak polomljenih grančica pred sedište SNS-a, da je svako od njih vreme utrošeno u performans potrošio na sakupljanje grana u Dunavskom parku, on bi pre bio očišćen i otvoren. Tim činom bi ostvarili dvostruku korist. Doprineli bi zajednici i pokazali da su korisni. I istovrmeno bi demantovali tvrdnje da se politikom bave isključivo zbog sebe, a ne zbog građana.

Mi Novosađani skloni smo da kritikujemo sve. I svakoga. Patološki smo opsednuti porivom da osuđujemo. Da presuđujemo svima. I svemu. Neizreciva je sreća koju osećamo pri izricanju negativne ocene. Kaneti je pisao da je reč o nemilosrdnoj i okrutnoj radosti koju ništa ne može obuzdati. U čemu se sastoji ta radost?

- Čovek gura nešto od sebe, u nižu grupu, pri čemu pretpostavlja da on sam spada u grupu boljih. Čovek uzdiže sebe ponižavajući druge... Sam određuje šta pripada jednom, a šta drugom. Na taj način prisvaja moć sudije. A sudija samo prividno stoji između obe strane, na granici koja deli dobro od zla - kaže Kaneti.

Takođe je tvrdio da je vetar simbol masovne snage i da je zastava uhvaćeni vetar koji sibolizuje snagu masovnosti i ujedinjenosti. Ali, nismo bili ujedinjeni. Na ulicama su 10 dana bili samo radnici gradskih preduzeća. Nekoliko privatnih kompanija. I mali broj volontera. Onih koji protestuju nije bilo. Ceo grad od blizu 500.000 ljudi se sveo na 100 volontera. Čiji je to grad? Naš, ili tuđi?

- Ako izumemo poneki netipični slučaj čovek nije sklon dobru. Da bi mogao da učini i najmanje zlom neokaljano delo, on sebe mora da pobedi, da nad sobom učini nasilje - pisao je Emil Sioran.

U Novom Sadu ima više od 300.000 birača. Da je svako od njih uzeo po jednu malu granu, Novi Sad bi za jedan, najviše dva dana, bio čist. Ali nije. Svi čekaju da to urade javna preduzeća. Sasvim sam saglasan da ona postoje da bi obavljala poslove u korist zajednice. I da su za to plaćena. Ali to važi u normalnim okolnostima. Kad se okolnosti izmene, kad postanu vanredne, kad je zajednica ugrožena, onda građani treba da pomognu. Ne javnim preduzećima, već sebi.

U subotu, 22. jula, dan nakon najjačeg udara oluje, išao sam sa sedmogodišnjom ćerkicom do dečijeg vežbališta na Keju. Dva sata smo sakupljali lišće, granje, otpalu koru, iverje od polomljenog drveća. Za ta dva sata Kej je vrveo od šetača, trkača, biciklista. Ali, pridružio nam se samo jedan čovek sa dvoje male dece. Svi ostali su s čuđenjem gledali šta mi to radimo. Kad smo se tako otuđili? Šta se desilo sa solidarnošću? Jesmo li ikad bili solidarni? Jesu li kovid, internet i društvene mreže krivi za našu izolaciju? Za naš individualizam? Ili smo takvi oduvek?

U jednoj kolumni se ne može odgovoriti na sva ta pitanja, ali se može razjasniti jedna zabluda koja se širi gradom. Da se zna, na teritoriji Novog Sada nije bilo autohtonih ritskih, niti bilo kakvih drugih šuma. Novi Sad je bio močvara. Njegovo tlo je peskovito. Svako stablo u njemu je zasadio čovek. E sad, možemo se pitati jesmo li u prošlosti negde pogrešili? Postoji li drveće koje je nesalomivo? Teško je reći. Hrast, kao simbol postojanosti padao je ničice u šumama Sremske Mitrovice. Ljudi koji vole prirodu reći će da su pale plantažne šume. Da je prirodna šuma drugačiji ekosistem. Tu velika stabla štite manja. Tu je strujanje vetra drugačije.

Naravno, danas se, zahvaljujući nauci o otpornosti drveća i karakteristikama tla, zna više nego u 18, 19, pa i 20. veku. Danas, je moguće preciznije izračunati koje drvo će formirati bolji korenov sistem u suvom pesku Novog Sada. Jedno je nesumnjivo, polomljeno drveće treba zameniti velikim stablima. I treba posaditi duplo više nego što je polomljeno u oluji. Novi Sad napokon ima kamion za sadnju velikog drveća. Još jedan ima Beograd. Sa dva kamiona samo ove jeseni se može posaditi svih 2.000 nestalih stabala. Na proleće treba zasaditi još toliko. Takođe, sve što od polomljenog drveća može da se proda, kao građa, ili kao ogrev, kao sirovina za pelet i briket, treba prodati i od tog novca ponovo pošumiti Novi Sad. I treba birati snažnije, izdržljivije vrste. Koprivić. Hrast. Bagrem. Kedar. Crni bor.

Sve možemo da uradimo, ali, onaj dečiji život ne možemo da vratimo. On je vredniji od celokupne materijalne štete. On je vredniji od svega što je u gradu uništeno. Novo drveće će izrasti. Grad ćemo očistiti. Krovove ćemo zameniti. Grad i država će popraviti sve objekte. Obezbediće pare za popravku privatnih kuća. Možemo li popraviti sebe i povratiti solidarnost koju smo izgubili?

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik