REZON Pamflet intelektualaca i glumaca raskrinkao opoziciju

Paskal kaže „Veličina se ne iskazuje odlaženjem u jednu krajnost već pripadanjem obema istovremeno”. Intelektualno poštenje zahteva distanciranje od svake vrste stereotipa. Širenjem predrasuda služe se samo loši propagandisti.

O čemu je reč? Nekoliko glumaca i intelektualaca objavilo je politički pamflet, pod nazivom (PR)oglas. Mada su uvereni da bi im na sadržaju štiva pozavideli Volter, Ruso, Didro i ostali „pamfletisti”, ono po svojoj suštini više podseća na oglas i proglas koji u potrazi za nestalom mačkom u yaku, potpomognuti rakijom, sačinjavaju čiča Triša i krčmar Vinko, čiji je najgenijalniji zaključak da su mački, kad stoji, noge do zemlje, a kad legne, nisu joj do neba.

Bilo bi neprirodno očekivati da bi takve bezgrešne ličnosti budućnost zemlje poverile kohortama petokotobarskih otimača. Da bi pristale da budu pomagači onih koji su 2012. zemlju ostavili na izdisaju. U samrtnom ropcu! Bilo bi još neprirodnije pretpostaviti da bi svoje karijere, imena i dignitet, do kojih jako drže, mogli vezati uz imena onih koji su ponizili državu i narod, koji su iz nje izvukli i poslednji dinar, a iz naroda isisali poslednju trunku života. Pa ipak, jesu. Potpisnici podržavaju stranke i političare koji su od 2000. do 2012. temeljno rasprodali sve državne i društvene resurse: bioskope, knjižare, fabrike, zemlju, vodu, kulturu, i oterali blizu dva miliona ljudi u potpunu bedu.

Kad se sve sumira, dođe se do zaključka da je u pitanju tekst koji su pisali 2000, 2001, i svake godine do 2012. ali nisu smeli da ga objave. Odlučili su da ga objave sada, jer u Srbiji danas ne vlada cenzura, kao pre 2012, ali nisu umeli da objasne da se odnosi na bivšu vlast protiv koje nisu smeli, ili nisu hteli da dignu glas. Dođe mu na isto. To je bila simbioza istomišljenika. To je duh iz boce kog oslobađaju sa više od 12 godina zakašnjenja.

Ne sećam se da su tražili da se zaustavi pljačkaška privatizacija. Ne pamtim da su dizali glas kad su armije radnika, ostavši bez posla, obijale pragove institucija, koje nisu htele da ih zaštite. Ne sećam se da su se autori (PR)oglasa pobunili nakon pogroma 17. marta 2004. Da su zahtevali od državne vlasti da zaštiti interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i terotirijalni integritet države. Ne sećam se da su 2008. tražili da se poništi proglašenje lažne države Kosovo. Niko ne pamti da su se bunili kad je Srbija potpisala ŠP kojim je strancima omogućeno da postanu vlasnici srpske zemlje.

Narod koji zaboravlja svoju istoriju rizikuje da mu se ona ponovi. Šta bi nam se ponovo desilo kad bi ljubimci autora (PR)oglasa došli na vlast? Stečajna mafija. Putarska mafija. Privatizaciona mafija. Pravosudna mafija. Građevinska mafija. Mafija u kulturi. Narko-mafija. I najgora od svih tajkunsko-političarska mafija. I zato teraju građane da zaborave. Misle da je zaborav njihova šansa. Da će moći iznova da ih obmanu da će im doneti bolji život. Neće. Kako su prevarili jednom, prevariće opet. Prevariće uvek.

Niko nije snažnije podržao Vučića, niti tako raskrinkao opoziciju, i tako precizno ogolio njihove slabosti, kao (PR)oglas intelektulaca i glumaca. Kad kažu da je na njima da grade Srbiju u kojoj je nemoguće da nam se ponovi zbilja u kojoj su ljudi potlačeni, izopšteni, izbrisani, poniženi, savršeno je jasno da misle na vreme vladavine DOS-a, i da ne žele da se DOS, u bilo kom obliku, vrati na vlast. Kad kažu da je (PR)oglas zajednička borba zasnovana na lekcijama prošlosti, jasnom uvidu u sadaš­njost i, posvećena budućnosti, u kojoj treba da dokažu kakvi su i koliko ih je; i kad kažu da ne treba da se stvara nova oligarhija - očigledno je da smatraju da stranke opozicije, koje su, to je lako dokazivo, upropastile Srbiju i sve njene građane, ne zaslužuju novu priliku da se vrate na čelo države.

Istovremeno, podržavajući ljude s najpogubnijim rezultatima, diskreditovali su i sebe. Jedan deo javnosti je naivno očekivao da će (PR)oglas insistirati da opozicione stranke prestanu da građane koji drugačije misle etiketiraju kao sendvičare bez mozga. Da će s gnušanjem odbaciti svako nastojanje da se većinska volja naroda proglasi za volju nedostojne, glupe i bezvredne mase. Da će oberučke podržati plan SNS-a da svako dete ima jednaka prava, šanse i mogućnosti da uspe u životu. I da mu se to pravo ne sme oduzeti samo zato što ne pripada eliti, već dolazi iz radničke klase, koja je od 2000. do 2012. godine ciljano oterana u siromaštvo, da bi mogli da je drže u strahu i da manipulišu njome. I da je eliminišu kao konkurenciju.

Svojim tekstom stali su uz one koji smatraju da pravo na uspeh nije univerzalno. Da su deca bogatih pametnija od dece siromašnih. Takvo shvatanje već 40 godina predstavlja dominantnu doktrinu među levim liberalima, i jednim brojem političara koji sebe smatraju pripadnicima elitne desnice. Sistem vrednosti, koji promovišu kao uzvišen i izuzetan, nije osmišljen da bi omogućio prosperitet celog društva, već radi odbrane ličnih privlegija. Materijalni uslovi su prepreka ili odskočna daska za dobro obrazovanje. Nepostojanje istih mogućnosti eliti obezbeđuje preimućstvo. Ali ne kroz poštenu utakmicu, već kroz selekciju zasnovanu na klasnoj pripadnosti.

U poslednjih 11 godina profesije potpisnika (PR)oglasa doživele su procvat. Podrška filmu porasla je sa 90 miliona na 2,3 milijarde dinara. Podrška SANU sa 132,2 na 801 milion dinara. Buyet za nauku i prosvetu uvećan je sa 131 na 340,6 milijardi dinara.  Izgrađeni su i opremljeni naučni instituti, naučno-tehnološki centri i parkovi u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Čačku. Krajem godine počinje gradnja BIO4 kampusa, vrednog 290 miliona evra, koji će pokrivati četiri oblasti, biomedicinu, biotehnologiju, bioinformatiku i biodiverzitet. Otvoreno je 467 fabrika. Prosečna plata porasla je na 840 evra. Minimalac je sa 15.500 povećan na 47.100 dinara, a prosečna penzija sa 230 na 390 evra.

U Srbiji nije došlo ni do jedne promene koja bi mogla da smeta dobronamernom građaninu. Zašto onda smeta potpisnicima (PR)oglasa? Dobijaju li manje para nego ranije? Ne! Naprotiv. Dobijaju više! I to je sasvim u redu. Nauka i umetnost zaslužuju maksimalnu podršku države. I ta podrška je veća nego ikad. Njima smeta jedna druga promena. To što su obični ljudi dobili nov kvalitet života i što imaju priliku da se uzdignu na lestvici društvene moći. Što mogu sebi da obezbede pristojan život, a svojoj deci dobro školovanje. Oni se gnušaju tog uzdizanja „masa”.

Obrazovanje, umetnost i nauka ne postoje da bi diskriminisale ljude. Srbija koju nude potpisnici (PR)oglasa i njihovi politički partneri nije dobra. Ona ne ujedinjuje. Ona je protivna čoveku. Ona deli i razjedinjuje. Njihova Srbija ne nudi radost i uspeh za sve. Ona nudi privilegije za elitu. I bedu za ostatak naroda.

Milorad Bojović

 (Autor je stručnjak za odnose s javnošću)