РЕЗОН Ласцивна логика политичког престројавања

Не зна се да ли преостали функционери ДСС-а осим декларативног православног заноса, читају религијску литературу. Међутим, више је од слутње да ова мудрост цара Соломона није позната Браниславу Ристивојевићу, декану новосадског Правног факултета.

Цитирани библијски запис открива истину о најласцивнијем велеобрту на политичкој сцени Војводине, који је остао у сенци проблема с избором ректора Новосадског универзитета. Некадашњи припадник тврдог крила Демократске странке Србије, и један од главни бораца против аутномије Војводине, нарочито у области образовања, Бранислав Ристивојевић је, као декан Правног факулетета послао апел јавности, у коме се поставио као тврђи аутономаш од Ненада Чанка.

Некадашњи окорели централиста, сада, између осталог, тврди да Министарство просвете нема права нити могућност да се меша у одлуке покрајинске администрације. Кад се раскопча његово специфично значење, Ристивојевићев апел о одбани аутономије Војводине, иде у смеру позиција које су од 2008. до 2016. године заступали Бојан Пајтић и Ненад Чанак - стварању државности Војводине! Ристивојевић тврди да Министартво науке и просвете спровођењем инспекцијског и управног надзора, као Уставом и законом дефинисаних функција, грубо крши аутономију покрајине и аутономију универзитета.

Кроз партикуларно тумачење правних аргумената, настојећи да истину лиши њеног ауторитета, Ристивојевић делимично цитира Закон о високом образовању, који прописује да аутономија универзитета “подразумева право“ на доношење статута и избор органа управљања и других органа, у складу са овим законом. У апелу такође пише и да “послове инспекцијског надзора над радом високошколских установа на територији Аутономне покрајине Војводине, утврђене чланом 10. и чланом 15. ст. 1. и 2. овог закона, као поверене, преко својих органа обавља Аутономна покрајина Војводина“. Из чега се извлачи закључак да “то значи да су послови просветне инспекције који се односе на избор декана и ректора у искључивој надлежности АП Војводине, односно Просветне инспекције Покрајинског секретаријата за високо образовање и научно-технолошки развој“.

Апел Првног факултета је документ без доследног утемељења у праву. Високо образовање није, како се то кривотвори у апелу Правног факултета, изворна, већ поверена надлежност покрајине. И зато тврдње Правног факултета не предстаљају прецизно научно тумачење.

На основу Устава из 2006. године, који је предложио ДШ, чији је Ристивојевић био функционер, донет је сет закона међу којима је изузетно важан Закон о државној управи. У члану 71, Закон каже да “министарства прате уставност и законитост одлука које донесу аутономне покрајине у свом делокругу.” Затим, у члану 72, “министарства врше надзор над извршавањем општих аката аутономне покрајине донесеним у њеном делокругу“, и у члану 73, који је за тумачење правне и логичне ваљаности “апела“ посебно важан, децидно стоји: “при надзору над радом органа аутономне покрајине у вршењу поверених послова државне управе, органи државне управе имају сва општа и посебна овлашћења која према овом закону имају у надзору над радом других ималаца јавних овлашћења.”

Дакле, према Уставу и законима Србије, Република у области поверених послова може да обавља контролу над радом покрајинских органа. А сваки студент права зна да поверени послови задржавају карактер републичке надлежности, и да их република не само може контролисати, него и одузети покрајини, односно вратити у своју надлежност.

Јасно је. У Ристивојевићевом апелу се, оспоравање права државе да врши инспекцијски и управни надзор, појављује као лозинка дволичности. Тврдња да је аутономија неограничен правни ентитет представља покушај обмане. Покушај да се на заобилазан начин одузме ауторитет истини. У апелу се цитирају само делови закона, за које се сматра да иду у прилог групацији која стоји иза једног кандидата за ректора.

Како је дошло до еволуције Ристивојевићеве правне доктрине? Зашто данас Ристивојевић и Правни факултет партикуларни интерес нуде као коначну визију истине? Да ли је антиаутономаш постао жртва сопствене недоследности? Је ли заиста реч о супротстављеним политичким амбицијама, или је Ристивојевић одувек био само декларативни борац против аутономије Војводине, који није сасвим случајно и преко ноћи обуо аутономашке ципеле? Да ли је у питању само успутна подршка изнуђена огромним новцем за “научне“ пројекте Правног факултета, обезбеђеним из резерве покрајинског buyеta? Или, можда у дубокој сенци овог случаја, постоји и трговина јабукама, као неприкосновена монета скривене моћи, која контролише процедуре кандидатуре једног, фаворизованог кандидата?

Манипулација процедурама, има своју дугу, и замршену политичку предисторију. Унутар заборављених догађаја, могу се пронаћи докази да упркос очигледној недоследности, Ристивојевићев аутономашки иступ, није превид. Нити је случајност. Иза апсурдног истицања погрешног циља као моралне супериорности, стоји опсежан и замршени систем политичких односа и тајних веза. У њима се срећу Ристивојевић и Бојан Пајтић. Реч је о времену када је Пајтић, који се сада нуди за преговарача о новим изборним правилима, покушавао да од Војводине направи државу у држави, доношењем Закона о надлежностима и Статута покрајине.

У архиви Грађанског листа, који сам уређивао, нашао сам серију текстова из 2009, 2010, и 2011. године, о борби да се на Уставном суду докаже да Пајтић од Војводине прави државу и да високо образовање спада у искључиву надлежност Републике Србије. На крају, Уставни суд је 10. јула 2012. године, након одржане три припремне седнице и две јавне расправе, утврдио да су између бројних других, неуставне и одредбе којима се АП Војводини преносе надлежности у областима које нису предвиђене Уставом, као што су наука и технолошки развој. Суд је такође оценио да су појединим одредбама Закона аутономној покрајини пренете надлежности које могу бити искључиво у ингеренцији Владе као носиоца извршне власти – вођење политике у одређеној области друштвеног живота, доношење прописа за извршавање закона уместо надлежног републичког органа, те је стога утврђена неуставност и ових одредаба.

Ристивојевић ступа на сцену након што је је Пајтићевој влади наложено је да формира радну групу да Статут усклади са уставом и законом. Ристивојевић постаје члан те радне групе 2012. године, као председник Покрајинског одбора ДСС-а са задатком да на седници статутарне комисије гласа против новог Статута. Идеја је била да се 2012. изазове криза покрајинске владе и пад Пајтића и Демократске странке с власти. Међутим, Ристивојевић је уместо да гласа против, напустио одлучујућу седницу статутарног савета. Наводно није желео “да својим присуством да легитимитет лошем нацрту текста Статута“. Нови Статут је релативно глатко изгласан. Политички аналитичаи и правници тврдили су тада да је на овај начин Пајтићу омогућено да се извуче из “статутарне кризе“, и продужи владавину до 2016. године.

Поставља се питање зашто се Ристивојевић и Правни факултет јављају не као адвокат права него као заступници једног кандидата. Као пи-ар једне амбиције. Верује се да Правни факултет има несумњиви ауторитет у тумачењу прописа, и да ће његово мишљење и ставове слепо следити и други факултети Новосадског универзитета. Међутим, десило се да Факултет техничких наука, који има више студената и професора него сви остали факултети заједно, има другачије мишљење. ФТН је подржао другог кандидата.

Док се очекују резултати

инспекцијских и управних процедура, у међувремену су промењени неки чланови Савета Универзитета, што је изазвало нову политичку реакцију Правног факултета. Ристивојевић је преко “објективне“ телевизије Н1, поновио своје тврдње у “неуставном“ и “незаконитом“ мешању у аутономију универзитета и аутономију Војводине.

Проблем с истином је што је она увек негде записана, и што може да поквари и најфинију манипулацију. Пошто своје сећање не чувам на Гуглу, већ на старомодан начин, у папирној форми, нашао сам занимљив податак. Пре шест година, 25. марта 2015. године, неколико дана пре тадашњих избора за ректора на којима је кандидат био Душан Николић с Правног факулутета, такође је смењен један члан Савета Универзитета. Да би се осигурао избор новог ректора, Марка Ерака је сменила Скупштина Војводине на предлог Покрајинске владе, чији је председник био професор Правног факултета Бојан Пајтић. Уместо Ерака у Савет је  изабран професор Правног факултета Светозар Чиплић.

Ни Правном факултету, а ни професору Ристивојевићу, који је и тада био покрајински посланик, то није сметало! Због уплитања у аутономију Универзитета тада је протестовао ФТН, чији је професор Боровец био противкандидат Николићу! Историја се понавља, али су  сада улоге обрнуте.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)