РЕЗОН: Еволуција паразитизма на новосадски начин

Паразит је организам који без труда живи на рачун другог. У тренутку када је 1859. године, Чарлс Дарвин објавио ову научну чињеницу у делу „Постанак врста„, она се односила на животињски свет. Паразитизам је у међувремену еволуирао. У Новом Саду постоји више стотина особа које живе на туђ рачун, тако што из градског буџета узимају новац за своје личне фантазије, притворност и лицемерје.

Њих 20 спада у суперпаразите. Они наизглед, у складу с европским стандардима, обављају активности од општег значаја. Али, то је заблуда, која је опаснија од веровања да је мрак најбоља заштита од сексуално преносивих болести, а одлазак у соларијум најефикаснија одбрана од корона вируса. Могуће их је детектовати по томе што реализују европске пројекте од највеће важности за локалну заједницу, а које претварају у оруђе против њених интереса. 

Кажу да је Пеко Дапчевић пао у немилост јер је Титу поводом обелажавања Битке на Сутјесци рекао - „Стари, ја не идем на репризе„. Анегдота не мора да буде истинита, али је истина да постоји систем навођења држава и народа Балкана на сталну репризу перверзне мржње без смисла. Два екстрема, леви либерализам и таблоидни журнализам хране се истим симболима. Рат. Фашизам. Антифашизам. Злочин. То је њихова турбина. Њихово погонско гориво. Њихова реторта. Мржња којом засипају јавни простор нема снагу нуклеарног удара, али наноси штету једнаку осиромашеном уранијуму. Препознају се тако што и једни и други имају лидере мишљења. Особе које препричавајући стварност обликују ставове јавности.

Измаштаним ратним аспирацијама Србије они трују умове. Загађују душе. Сакате емоције. Њихова супротстављеност је привид. Она је симулакрум. Смишљена превара. Субверзивна замка за народ. Они су само поделили улоге. Једни се обраћају елити која баштини наслеђе комунистичких привилегија, и свим врстама либерала. Други, који јутра и вечери проводе у студијима три телевизије, обраћају се зеленим и радикалним левичарима, и конзервативној десници. Радницима и криминалцима. Први воле да наступају на трибинама које за њихове истомишљенике организују паразити финансирани државним новцем. И воле да уместо поузданих и на чињеницама утемељених ставова износе клевете. Нарочито против политичара који су обезбедили финансирање пројекта у оквиру ког се трибина реализује. 

Њихова улога није једнократна, мада имају домет као перформанс. Чути их, значи одмах знати у које деструктивне сврхе су иступили. Колико год то на први поглед изгледало противречно, њихов глобализам и антиглобализам су два пола истог магнета. Њихов национализам и космополитизам су две оштрице истог мача. Буђењем старих мржњи они разарају садашњост и минирају будућност.

- Иако свака страна умногоме преувеличава своју сопствену теорију, због супротстављања другој, и нико не пристаје на модификацију ниједне, две доктрине одговарају дубоко укорењеној разлици између два начина мишљења. И мада је очигледно да ниједно од њих није у потпуности у праву, подједнако је очигледно да ниједно није у потпуности погрешно, морамо настојати да се спустимо на оно што је у корену сваког од њих и искористимо количину истине која постоји у оба - писао је Џон Стјуарт Мил.

Мада наизглед представљају две суште супротности, леви либерали и десничарски јастребови имају исти учинак. Они раде исту ствар. Мада користе другачију терминологију, то су две стране истог новчића. Разлика је стилска. Али су реторика, семиотика и семантика истоветне. Симболика и значање су исти, као и њихова употребна вредност. Када Дубравка Стојановић, Мило Ђукановић или Зоран Милановић говоре да се Србија нада наставку ратова у региону, а Yevad Галијашевић да ће Србија да се одрекне Косова, Републике Српске и Срба у Црној Гори, то је исти контекст. Исходиште је исто - Србија је фактор нестабилности, а Вучић заговорник сукоба. 

Исту реторику користе и уредници медија, аналитичари опште праксе, интелектуалаци снобови, и регионални лидери. Иако је наизглед све другачије, стуштински, нема сукоба, нема расцепа. Чим замре бљештавило ТВ екрана, кад се затворе странице новина, угасе странице портала, левица и десница, Срби и Хрвати, Македонци и Бугари, Црногорци и Срби, (п)остају људи који се не подносе, јер су национализми измишљени да се не могу разумети. Берлин, Расел, Хоркхајмер, Адорно, Конт су понудили бројне доказе за то. 

И не, плашење региона Србијом, клевете и оптужбе нису случајан продукт њихове жовијалности. Нити производ жеље да се буде цитиран. Спремности да на сваком месту у свако време говоре о оном што их се не тиче. Претње су њихов суштински егзистенцијални елемент. Бит њихових живота. Кад не би постојали, била би бачена два века која су Аустријанци, Французи, Немци и Енгелзи потрошили да посеју мржњу међу народима Балкана. Балкан у мржњи, Балкан у спору, Балкан скупљен у мушици пушке, то је идеал који одговара Западу. Тај идеал заступају левичари, десничари, независни, зависни, „слободни„ интелектуалци, уредници, аналитичари, невладини активисти. Отворени Балкан на исти начин тангира и нервира Дубравку Стојановић, Џевад Галијашевића, Андреја Пленковића, Мила Ђукановића и Олафа Шолца.

Леволиберални интелектуалци то одбацују увек истим софизмом - да је реч о теорији завере. А десничарски медији и аналитичари на томе намерно инсистирају да би дискредитацију улинили веродостојном. Иза њихових ставова не стоје никакви научни докази. Само фалсификовано искуство. И фалсификовани контекст који се креира далеко изван балканских врлети. 

Постоје различита схватања патриотизма. И слободно је упражњавање свих врста љубави према себи, својој породици, родбини, пријатељима, свом граду, и на крају својој земљи. Међутим, нису све врсте љубави једнако здраве. Нити једнако корисне. Нема безусловних љубави. Има само етички прихватљивијих користи. Али, ма колико се трудили да то презентују на тај начин, однос према добробити државе и грађана није имагинарна делатност. То је чист продукт људске активности. А сва људска прегнућа, као и било коју природну појаву, могуће је емпиријски измерити. И могуће је доказати. Активности сваког поједница, групе, партије, институције су бројиве, мерљиве, упоредиве. Аритметику сачињавају бројеви, а не субјективна радња бројања. Лако се може  утврдити да ли човек за рад у корист државе и друштва користи најквалитетније особине своје личности, и да ли се у свом раду ослања на најквалитетније етичке и моралне вредности, или се поуздаје у суд себи сличних. Да ли постоје појединци који огромна новчана средства из буџета користе за промоцију проблематичних вредности, проблематичних уметника и интелектуалаца за испољавање крајње проблематичних и против добробити Србије усмерених мишљења и вредности? Треба се запитати чиме се воде личности чији рад боље вреднују у иностранству, и које имају већи ауторитет у страним амбасадама него међу грађанима Новог Сада и Србије?

И, ма колико се трудили да то прикажу другачије, околности им нимало не иду наруку. Све што раде, учине погрешно. Између стварне политике Србије и клеветничких измишљотина лидера из региона и са Запада нема никаквих додирних тачака. Нити постоји и најмањи трун истине у тврдњама које износе грађани Србије, заогрнути плаштом коспомолитизма. 

У својим иступима на трибинама плаћеним државним новцем тврде да имају доста пријатеља који мисле као они. Какав је то аргумент? Шта то доказује? У каквој је то међусобној корелацији с чињеницом да је Србија најразвијенија земља у региону? Тврде да воле Србију? У каквој је односу њихова љубав с фактом да је Србија покренула иницијативу Отворени Балкан, која промовише мир, а не рат. Која заговара уважавање и суживот, а не сукобе? Тврде да знају како се може живети боље? Како су онда политичке опције које су подржавали и саветовали киднаповале државу? Економију. Ваздух. Воду. Здрав разум. И никад се нису извинили грађанима што су им уништили животе.

Тврде да воле Нови Сад? У каквом је односу та љубав с фактом да је за 10 година изграђено више школа, вртића, домова здравља и паркова, него у prеthodih 45 година? У каквом су међуодносу улични протести с податком да је захваљујући доброј политици града овогодишњи buyet достигао 38,4 милијарди динара? Можда им смета што Нови Сад више није на ивици банкрота?! Што сва јавна предузећа послују позитивно. Смета им што ће Спенсу, после три деценије пропадања, потпуном реконструкцијом бити дато нових 40 година живота. Нервира их што је незапосленост са преко 27 спуштена на седам до осам  процената. Они неоснованим оптужбама настоје да дају алиби својим политичким пријатељима, који су Нови Сад и Србију током 12 година дуге владавине, хапсили, пљачкали и држали као таоца. 

Јасно је да протесте не организују само против Вучића. Нити против Вучевића. Они преко њих покушавају да се обрачунају са грађанима који гласају за Вучића и Српску напредну странку. 

Иза њихових алегорија и стилских поигравања крије се жеља да се суспендује воља већине. Да се пет одсто броји као веће од 60 одсто. Будући да политика бележи само тријумфе, постоји само једно могуће тумачење њихових досадашњих резултата, и једна потенцијална прогноза њихове будућности. Или нису мудри колико верују да јесу, или политику, уместо као тежак рад, доживљавају као метод за испуњавање жеља и задовољстава. У оба случаја пораз је једино са чиме могу да се суоче. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу