REZON: Evolucija parazitizma na novosadski način

Parazit je organizam koji bez truda živi na račun drugog. U trenutku kada je 1859. godine, Čarls Darvin objavio ovu naučnu činjenicu u delu „Postanak vrsta„, ona se odnosila na životinjski svet. Parazitizam je u međuvremenu evoluirao. U Novom Sadu postoji više stotina osoba koje žive na tuđ račun, tako što iz gradskog budžeta uzimaju novac za svoje lične fantazije, pritvornost i licemerje.

Njih 20 spada u superparazite. Oni naizgled, u skladu s evropskim standardima, obavljaju aktivnosti od opšteg značaja. Ali, to je zabluda, koja je opasnija od verovanja da je mrak najbolja zaštita od seksualno prenosivih bolesti, a odlazak u solarijum najefikasnija odbrana od korona virusa. Moguće ih je detektovati po tome što realizuju evropske projekte od najveće važnosti za lokalnu zajednicu, a koje pretvaraju u oruđe protiv njenih interesa. 

Kažu da je Peko Dapčević pao u nemilost jer je Titu povodom obelažavanja Bitke na Sutjesci rekao - „Stari, ja ne idem na reprize„. Anegdota ne mora da bude istinita, ali je istina da postoji sistem navođenja država i naroda Balkana na stalnu reprizu perverzne mržnje bez smisla. Dva ekstrema, levi liberalizam i tabloidni žurnalizam hrane se istim simbolima. Rat. Fašizam. Antifašizam. Zločin. To je njihova turbina. Njihovo pogonsko gorivo. Njihova retorta. Mržnja kojom zasipaju javni prostor nema snagu nuklearnog udara, ali nanosi štetu jednaku osiromašenom uranijumu. Prepoznaju se tako što i jedni i drugi imaju lidere mišljenja. Osobe koje prepričavajući stvarnost oblikuju stavove javnosti.

Izmaštanim ratnim aspiracijama Srbije oni truju umove. Zagađuju duše. Sakate emocije. Njihova suprotstavljenost je privid. Ona je simulakrum. Smišljena prevara. Subverzivna zamka za narod. Oni su samo podelili uloge. Jedni se obraćaju eliti koja baštini nasleđe komunističkih privilegija, i svim vrstama liberala. Drugi, koji jutra i večeri provode u studijima tri televizije, obraćaju se zelenim i radikalnim levičarima, i konzervativnoj desnici. Radnicima i kriminalcima. Prvi vole da nastupaju na tribinama koje za njihove istomišljenike organizuju paraziti finansirani državnim novcem. I vole da umesto pouzdanih i na činjenicama utemeljenih stavova iznose klevete. Naročito protiv političara koji su obezbedili finansiranje projekta u okviru kog se tribina realizuje. 

Njihova uloga nije jednokratna, mada imaju domet kao performans. Čuti ih, znači odmah znati u koje destruktivne svrhe su istupili. Koliko god to na prvi pogled izgledalo protivrečno, njihov globalizam i antiglobalizam su dva pola istog magneta. Njihov nacionalizam i kosmopolitizam su dve oštrice istog mača. Buđenjem starih mržnji oni razaraju sadašnjost i miniraju budućnost.

- Iako svaka strana umnogome preuveličava svoju sopstvenu teoriju, zbog suprotstavljanja drugoj, i niko ne pristaje na modifikaciju nijedne, dve doktrine odgovaraju duboko ukorenjenoj razlici između dva načina mišljenja. I mada je očigledno da nijedno od njih nije u potpunosti u pravu, podjednako je očigledno da nijedno nije u potpunosti pogrešno, moramo nastojati da se spustimo na ono što je u korenu svakog od njih i iskoristimo količinu istine koja postoji u oba - pisao je Džon Stjuart Mil.

Mada naizgled predstavljaju dve sušte suprotnosti, levi liberali i desničarski jastrebovi imaju isti učinak. Oni rade istu stvar. Mada koriste drugačiju terminologiju, to su dve strane istog novčića. Razlika je stilska. Ali su retorika, semiotika i semantika istovetne. Simbolika i značanje su isti, kao i njihova upotrebna vrednost. Kada Dubravka Stojanović, Milo Đukanović ili Zoran Milanović govore da se Srbija nada nastavku ratova u regionu, a Yevad Galijašević da će Srbija da se odrekne Kosova, Republike Srpske i Srba u Crnoj Gori, to je isti kontekst. Ishodište je isto - Srbija je faktor nestabilnosti, a Vučić zagovornik sukoba. 

Istu retoriku koriste i urednici medija, analitičari opšte prakse, intelektualaci snobovi, i regionalni lideri. Iako je naizgled sve drugačije, stuštinski, nema sukoba, nema rascepa. Čim zamre blještavilo TV ekrana, kad se zatvore stranice novina, ugase stranice portala, levica i desnica, Srbi i Hrvati, Makedonci i Bugari, Crnogorci i Srbi, (p)ostaju ljudi koji se ne podnose, jer su nacionalizmi izmišljeni da se ne mogu razumeti. Berlin, Rasel, Horkhajmer, Adorno, Kont su ponudili brojne dokaze za to. 

I ne, plašenje regiona Srbijom, klevete i optužbe nisu slučajan produkt njihove žovijalnosti. Niti proizvod želje da se bude citiran. Spremnosti da na svakom mestu u svako vreme govore o onom što ih se ne tiče. Pretnje su njihov suštinski egzistencijalni element. Bit njihovih života. Kad ne bi postojali, bila bi bačena dva veka koja su Austrijanci, Francuzi, Nemci i Engelzi potrošili da poseju mržnju među narodima Balkana. Balkan u mržnji, Balkan u sporu, Balkan skupljen u mušici puške, to je ideal koji odgovara Zapadu. Taj ideal zastupaju levičari, desničari, nezavisni, zavisni, „slobodni„ intelektualci, urednici, analitičari, nevladini aktivisti. Otvoreni Balkan na isti način tangira i nervira Dubravku Stojanović, Dževad Galijaševića, Andreja Plenkovića, Mila Đukanovića i Olafa Šolca.

Levoliberalni intelektualci to odbacuju uvek istim sofizmom - da je reč o teoriji zavere. A desničarski mediji i analitičari na tome namerno insistiraju da bi diskreditaciju ulinili verodostojnom. Iza njihovih stavova ne stoje nikakvi naučni dokazi. Samo falsifikovano iskustvo. I falsifikovani kontekst koji se kreira daleko izvan balkanskih vrleti. 

Postoje različita shvatanja patriotizma. I slobodno je upražnjavanje svih vrsta ljubavi prema sebi, svojoj porodici, rodbini, prijateljima, svom gradu, i na kraju svojoj zemlji. Međutim, nisu sve vrste ljubavi jednako zdrave. Niti jednako korisne. Nema bezuslovnih ljubavi. Ima samo etički prihvatljivijih koristi. Ali, ma koliko se trudili da to prezentuju na taj način, odnos prema dobrobiti države i građana nije imaginarna delatnost. To je čist produkt ljudske aktivnosti. A sva ljudska pregnuća, kao i bilo koju prirodnu pojavu, moguće je empirijski izmeriti. I moguće je dokazati. Aktivnosti svakog pojednica, grupe, partije, institucije su brojive, merljive, uporedive. Aritmetiku sačinjavaju brojevi, a ne subjektivna radnja brojanja. Lako se može  utvrditi da li čovek za rad u korist države i društva koristi najkvalitetnije osobine svoje ličnosti, i da li se u svom radu oslanja na najkvalitetnije etičke i moralne vrednosti, ili se pouzdaje u sud sebi sličnih. Da li postoje pojedinci koji ogromna novčana sredstva iz budžeta koriste za promociju problematičnih vrednosti, problematičnih umetnika i intelektualaca za ispoljavanje krajnje problematičnih i protiv dobrobiti Srbije usmerenih mišljenja i vrednosti? Treba se zapitati čime se vode ličnosti čiji rad bolje vrednuju u inostranstvu, i koje imaju veći autoritet u stranim ambasadama nego među građanima Novog Sada i Srbije?

I, ma koliko se trudili da to prikažu drugačije, okolnosti im nimalo ne idu naruku. Sve što rade, učine pogrešno. Između stvarne politike Srbije i klevetničkih izmišljotina lidera iz regiona i sa Zapada nema nikakvih dodirnih tačaka. Niti postoji i najmanji trun istine u tvrdnjama koje iznose građani Srbije, zaogrnuti plaštom kospomolitizma. 

U svojim istupima na tribinama plaćenim državnim novcem tvrde da imaju dosta prijatelja koji misle kao oni. Kakav je to argument? Šta to dokazuje? U kakvoj je to međusobnoj korelaciji s činjenicom da je Srbija najrazvijenija zemlja u regionu? Tvrde da vole Srbiju? U kakvoj je odnosu njihova ljubav s faktom da je Srbija pokrenula inicijativu Otvoreni Balkan, koja promoviše mir, a ne rat. Koja zagovara uvažavanje i suživot, a ne sukobe? Tvrde da znaju kako se može živeti bolje? Kako su onda političke opcije koje su podržavali i savetovali kidnapovale državu? Ekonomiju. Vazduh. Vodu. Zdrav razum. I nikad se nisu izvinili građanima što su im uništili živote.

Tvrde da vole Novi Sad? U kakvom je odnosu ta ljubav s faktom da je za 10 godina izgrađeno više škola, vrtića, domova zdravlja i parkova, nego u prethodih 45 godina? U kakvom su međuodnosu ulični protesti s podatkom da je zahvaljujući dobroj politici grada ovogodišnji buyet dostigao 38,4 milijardi dinara? Možda im smeta što Novi Sad više nije na ivici bankrota?! Što sva javna preduzeća posluju pozitivno. Smeta im što će Spensu, posle tri decenije propadanja, potpunom rekonstrukcijom biti dato novih 40 godina života. Nervira ih što je nezaposlenost sa preko 27 spuštena na sedam do osam  procenata. Oni neosnovanim optužbama nastoje da daju alibi svojim političkim prijateljima, koji su Novi Sad i Srbiju tokom 12 godina duge vladavine, hapsili, pljačkali i držali kao taoca. 

Jasno je da proteste ne organizuju samo protiv Vučića. Niti protiv Vučevića. Oni preko njih pokušavaju da se obračunaju sa građanima koji glasaju za Vučića i Srpsku naprednu stranku. 

Iza njihovih alegorija i stilskih poigravanja krije se želja da se suspenduje volja većine. Da se pet odsto broji kao veće od 60 odsto. Budući da politika beleži samo trijumfe, postoji samo jedno moguće tumačenje njihovih dosadašnjih rezultata, i jedna potencijalna prognoza njihove budućnosti. Ili nisu mudri koliko veruju da jesu, ili politiku, umesto kao težak rad, doživljavaju kao metod za ispunjavanje želja i zadovoljstava. U oba slučaja poraz je jedino sa čime mogu da se suoče. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću