РЕЗОН: ДСС је свој Исток давно нашао на Западу

Пише: Милорад Бојовић

Нема изненађења! Патриотизам ДСС-а одувек је био маска. Средство за прикупљање гласова. Чињенице су неумољиве. Све до 2008. године, у тесној сарадњи са Демократском странком, били су главни фактор слабљења Србије. Њихова свађа и њихов излазак на изборе у две колоне су фингирани и представљају прикривени мамац за бираче. ДС и ДСС се никада нису размоилазили ни око чега, осим око поделе плена. Новац је био и остао туткало које их спаја.

То је тако од самог почетка. По Ђинђићевом признању, Коштуница је 2000. одабран као кандидат ДОС-а јер је народ веровао да је он против Милошевића, а да није за Запад. Одабран је, не зато што је истински био против НАТО земаља, већ, зато што је то био политички пробитачан потез за освајање власти. Свако ко се сећа изборног програма ДОС-а „За демократску Србију” зна да је један од главних циљева био да се по преузимању власти започну разговори о будућем карактеру државне заједнице. Учествовањем у укидању СР Југославије, а потом Државне Заједнице Србије и Црне Горе ДСС је директно одговоран што је Косово постало независно. Такође, један од главних циљева кампање „Да истерамо ствари до краја” за републичке изборе 2000. године била је децентрализација кроз „стварну аутономију” Војводине. Дакле, уместо да решавају питање Косова, правили су ново жариште, тзв. „војвођанско питање”.

Је ли Коштуница спречио хапшења и изручења иједног српског генерала Хашком трибуналу? Није! Је ли се преко ноћи одрекао Аце Томића који је разоткрио шпијунску аферу и ухапсио америчког шпијуна Џона Нејбора? Јесте! Је ли тачно да је због диктата из ЕУ изиграо договор с радикалима 2007. године, кад је Тома Николић био изабран за председника Скупштине? Апсолутно! Је ли у њихово време измењен закон о приватизацији, којим је омогућена и легализована пљачка државе? Неспорно! Ако има неког из старе гарде међу новосадским ДСС-овцима, нека јавно исприча је ли им 2004. из Београда стигао ултиматум да ни по коју цену не праве локалну власт с радикалима? Нека кажу је ли им доносилац ултиматума претио искључењима и распуштањем комплетног градског одбора ако не послушају? Нека обелодане, или нека демантују чињеницу да су 2006. године, одбили да сруше Бојана Пајтића и покрајинску владу иако су имали цео досије о малверзацијама у Извршном већу и војвођанским општинама? Нека кажу је ли се од свега одустало да се не ремете односи у републичкој коалицији”? Нек објасне зашто ДСС није срушио Пајтићев Статут и Пајтићеву владу 2012. године, и да ли је захваљујући ДСС-у Пајтић остао на власти све до 2016?

Је ли ДСС ћутао кад је ДС наместио аферу Вуку Обрадовићу да га спречи да разреже екстрапрофит њиховом омиљеном тајкуну који се, пре него се обогатио на шећеру, бавио кокицама и оџачарином? Да. Као заливен! Је ли ДСС, заједно са Новом Србијом, у октобру 2001. године, могао да сруши Ђинђићеву владу? Јесте! Имали су заједно 53 од укупно 176 посланика. Доказ за то је случај Маршићанин, за чију смену ДС није имао већину у ДОС-у, јер Нова Србија није хтела да гласа. Уместо да сруше Владу, Маршићанин је поднео оставку. Владу нису оборили чак ни када је Нова Србија напустила ДОС, одбивши да подржи усвајање буџета за 2003. Буџет је усвојен тако што је за њега гласао један број посланика ДСС-а, наводно мимо воље врха странке.

Очигледно је, могли су да сруше ДОС. Али нису! Зашто? Зато што су сматрали да би тиме минирали могућност да у будућности поново сарађују. Сукоб је био рачунџијски, а не истински. Рачуница је била да се опет у подесном тренутку, кад то више не буде важно споје и доврше започети посао.

Како је Тадић могао да победи 2004. и 2008? Захваљујући чијим гласовима? Ако је Мирољуб Лабус 2002, као заједнички кандидат ДОС-а, освојио свега 921.000 гласова, чији су гласови завршили код Тадића? Није тешко погодити. Коштуничини!

Необарањем Ђинђићевог кабинета одшкринули су врата за будуће комбинације. На које није требало дуго чекати. Након краха председничких избора, 2002. враћено им је свих 45 одузетих мандата. Разлог? Да би се договорили о подршци заједничком председничком кандидату и измени изборног закона којим су омогућили да се председник може изабрати чак и ако не изађе 50%+1 бирач. Потврда је дошла само две године касније. На председничким изборима уместо Николића су подржали Тадића? Ево доказа. Како је Тадић могао да победи 2004. и 2008? Захваљујући чијим гласовима? Ако је Мирољуб Лабус 2002, као заједнички кандидат ДОС-а освојио свега 921 хиљаду гласова, чији су гласови завршили код Тадића? Није тешко погодити. Коштуничини! Дакле, мржња је била јефтини водвиљ за лаковерну публику. Да им је судбина Косова и Метохије била на срцу, како декларативно тврде, 2004. и 2008. би подржали Николића, а 2007. би уместо с ДС-ом, владу формирали с радикалима. 

Кад је Коштуница вратио мандат народу, није то био чин истинске индигнације, већ игра у игри. Рушењем сопствене владе Коштуница је албанским сецесионистима омогућио да посао заврше без бојазни да би симпатизери ДСС-а могли да траже оно што његов наследник Милош Јовановић заговара данас - војну реинтеграцију Косова. Дакле, оно што је тада било фингирана патриотска апатија, данас је фасифокована патриотска острашћеност. Кад би се карте промешале тако, нема никакве сумње да би данас са Ђиласом наставили тамо где су стали 2008.

Оно са чим нису рачунали јесте брзи раст популарности СНС-а, ком су се окренули сви који су сматрали да је Србија 2000. године изгубила суверенитет и достојанство, и да јој се изгубљено мора вратити. Промена власти 2012. године, омогућила је грађанима да се ослободе страха да их без њих чека пакао. Није се десило ништа од зала којима су их ДСС и ДС плашили. Десило се супротно. Држава се консолидовала. После 12 година отпуштања, радници су почели да добијају послове. Плате и пензије су се утростручиле. Политичке прилике су се стабилизовале. Војводина је поново постала развијена. Међуетнички сукоби су престали. Признање косовске независности повукло је 28 држава. А можда је баш то проблем за очигледне савезнике који глуме непомирљиве непријатеље!

Аутор је стручњак за односе с јавношћу