REZON: DSS je svoj Istok davno našao na Zapadu
Je li Koštunica sprečio hapšenja i izručenja ijednog srpskog generala Haškom tribunalu? Nije! Je li u njihovo vreme izmenjen zakon o privatizaciji, kojim je omogućena i legalizovana pljačka države? Nesporno! Nek objasne zašto DSS nije srušio Pajtićev Statut i Pajtićevu vladu 2012. godine, i da li je zahvaljujući DSS-u Pajtić ostao na vlasti sve do 2016?
Piše: Milorad Bojović
Nema iznenađenja! Patriotizam DSS-a oduvek je bio maska. Sredstvo za prikupljanje glasova. Činjenice su neumoljive. Sve do 2008. godine, u tesnoj saradnji sa Demokratskom strankom, bili su glavni faktor slabljenja Srbije. Njihova svađa i njihov izlazak na izbore u dve kolone su fingirani i predstavljaju prikriveni mamac za birače. DS i DSS se nikada nisu razmoilazili ni oko čega, osim oko podele plena. Novac je bio i ostao tutkalo koje ih spaja.
To je tako od samog početka. Po Đinđićevom priznanju, Koštunica je 2000. odabran kao kandidat DOS-a jer je narod verovao da je on protiv Miloševića, a da nije za Zapad. Odabran je, ne zato što je istinski bio protiv NATO zemalja, već, zato što je to bio politički probitačan potez za osvajanje vlasti. Svako ko se seća izbornog programa DOS-a „Za demokratsku Srbiju” zna da je jedan od glavnih ciljeva bio da se po preuzimanju vlasti započnu razgovori o budućem karakteru državne zajednice. Učestvovanjem u ukidanju SR Jugoslavije, a potom Državne Zajednice Srbije i Crne Gore DSS je direktno odgovoran što je Kosovo postalo nezavisno. Takođe, jedan od glavnih ciljeva kampanje „Da isteramo stvari do kraja” za republičke izbore 2000. godine bila je decentralizacija kroz „stvarnu autonomiju” Vojvodine. Dakle, umesto da rešavaju pitanje Kosova, pravili su novo žarište, tzv. „vojvođansko pitanje”.
Je li Koštunica sprečio hapšenja i izručenja ijednog srpskog generala Haškom tribunalu? Nije! Je li se preko noći odrekao Ace Tomića koji je razotkrio špijunsku aferu i uhapsio američkog špijuna Džona Nejbora? Jeste! Je li tačno da je zbog diktata iz EU izigrao dogovor s radikalima 2007. godine, kad je Toma Nikolić bio izabran za predsednika Skupštine? Apsolutno! Je li u njihovo vreme izmenjen zakon o privatizaciji, kojim je omogućena i legalizovana pljačka države? Nesporno! Ako ima nekog iz stare garde među novosadskim DSS-ovcima, neka javno ispriča je li im 2004. iz Beograda stigao ultimatum da ni po koju cenu ne prave lokalnu vlast s radikalima? Neka kažu je li im donosilac ultimatuma pretio isključenjima i raspuštanjem kompletnog gradskog odbora ako ne poslušaju? Neka obelodane, ili neka demantuju činjenicu da su 2006. godine, odbili da sruše Bojana Pajtića i pokrajinsku vladu iako su imali ceo dosije o malverzacijama u Izvršnom veću i vojvođanskim opštinama? Neka kažu je li se od svega odustalo da se ne remete odnosi u republičkoj koaliciji”? Nek objasne zašto DSS nije srušio Pajtićev Statut i Pajtićevu vladu 2012. godine, i da li je zahvaljujući DSS-u Pajtić ostao na vlasti sve do 2016?
Je li DSS ćutao kad je DS namestio aferu Vuku Obradoviću da ga spreči da razreže ekstraprofit njihovom omiljenom tajkunu koji se, pre nego se obogatio na šećeru, bavio kokicama i odžačarinom? Da. Kao zaliven! Je li DSS, zajedno sa Novom Srbijom, u oktobru 2001. godine, mogao da sruši Đinđićevu vladu? Jeste! Imali su zajedno 53 od ukupno 176 poslanika. Dokaz za to je slučaj Maršićanin, za čiju smenu DS nije imao većinu u DOS-u, jer Nova Srbija nije htela da glasa. Umesto da sruše Vladu, Maršićanin je podneo ostavku. Vladu nisu oborili čak ni kada je Nova Srbija napustila DOS, odbivši da podrži usvajanje budžeta za 2003. Budžet je usvojen tako što je za njega glasao jedan broj poslanika DSS-a, navodno mimo volje vrha stranke.
Očigledno je, mogli su da sruše DOS. Ali nisu! Zašto? Zato što su smatrali da bi time minirali mogućnost da u budućnosti ponovo sarađuju. Sukob je bio račundžijski, a ne istinski. Računica je bila da se opet u podesnom trenutku, kad to više ne bude važno spoje i dovrše započeti posao.
Neobaranjem Đinđićevog kabineta odškrinuli su vrata za buduće kombinacije. Na koje nije trebalo dugo čekati. Nakon kraha predsedničkih izbora, 2002. vraćeno im je svih 45 oduzetih mandata. Razlog? Da bi se dogovorili o podršci zajedničkom predsedničkom kandidatu i izmeni izbornog zakona kojim su omogućili da se predsednik može izabrati čak i ako ne izađe 50% 1 birač. Potvrda je došla samo dve godine kasnije. Na predsedničkim izborima umesto Nikolića su podržali Tadića? Evo dokaza. Kako je Tadić mogao da pobedi 2004. i 2008? Zahvaljujući čijim glasovima? Ako je Miroljub Labus 2002, kao zajednički kandidat DOS-a osvojio svega 921 hiljadu glasova, čiji su glasovi završili kod Tadića? Nije teško pogoditi. Koštuničini! Dakle, mržnja je bila jeftini vodvilj za lakovernu publiku. Da im je sudbina Kosova i Metohije bila na srcu, kako deklarativno tvrde, 2004. i 2008. bi podržali Nikolića, a 2007. bi umesto s DS-om, vladu formirali s radikalima.
Kad je Koštunica vratio mandat narodu, nije to bio čin istinske indignacije, već igra u igri. Rušenjem sopstvene vlade Koštunica je albanskim secesionistima omogućio da posao završe bez bojazni da bi simpatizeri DSS-a mogli da traže ono što njegov naslednik Miloš Jovanović zagovara danas - vojnu reintegraciju Kosova. Dakle, ono što je tada bilo fingirana patriotska apatija, danas je fasifokovana patriotska ostrašćenost. Kad bi se karte promešale tako, nema nikakve sumnje da bi danas sa Đilasom nastavili tamo gde su stali 2008.
Ono sa čim nisu računali jeste brzi rast popularnosti SNS-a, kom su se okrenuli svi koji su smatrali da je Srbija 2000. godine izgubila suverenitet i dostojanstvo, i da joj se izgubljeno mora vratiti. Promena vlasti 2012. godine, omogućila je građanima da se oslobode straha da ih bez njih čeka pakao. Nije se desilo ništa od zala kojima su ih DSS i DS plašili. Desilo se suprotno. Država se konsolidovala. Posle 12 godina otpuštanja, radnici su počeli da dobijaju poslove. Plate i penzije su se utrostručile. Političke prilike su se stabilizovale. Vojvodina je ponovo postala razvijena. Međuetnički sukobi su prestali. Priznanje kosovske nezavisnosti povuklo je 28 država. A možda je baš to problem za očigledne saveznike koji glume nepomirljive neprijatelje!
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
