РЕЗОН Диверзија као спас од пада рејтинга

Пише: Милорад Бојовић

Друга тврдња односи се на политичаре и партије који знају да поверење грађана није резултат маркетинга већ пожртвованог рада. Она важи за оне који политику не виде као средство за стицање личне користи, већ као потенцијал за општу добробит. Који решавају проблеме, а не остављају их будућим генерацијама.

Да би дошла до рејтинга опозиција се 10 година бави спиновањем стварности. Након избора су све своје обмане уселили у Скупштину Србије. И већ четири месеца у њиховим клупама уместо громогласно најављиване политичке супериорности станују политичка и реторичка немоћ. Политичке обмане о раду српског парламента које опозиција износи у јавност почивају на заблуди да се мањак идеја може представити као знак политичке, интелектуалне и демократске супериорности, која је толико узвишена да грађани услед своје ограничености не могу да је разумеју. Осим што је реч о врхунском лицемерју, настојање да свој хендикеп пребаце на грађане, представља первертирани нарцизам без преседана. Франц Боас данас не би морао да путује у yunglе Африке и Јужне Америке да тражи доказе да су Европљани у заблуди када сматрају да су узвишенији у односу на све друге народе. Могао би да дође овде Србију и увери се да и данас у 21. веку постоје индивидуе и политичке странке које верују да им припада божанско право да владају, и одређују развој друштва и друштвене токове, а да притом немају легитимитет добијен од грађана.

Догматско заступање супериорности није у духу демократије, нити има упориште у објективним чињеницама. Супериорност није имагинарна вера у личну надмоћ. То је предност разума, духа и тела која увек и свуда омогућује доминацију у односу на конкуренцију. Поставља се питање како је онда могуће да политичари који себе сматрају најсупериорнијим Србима, 10 година једва успевају да добаце до цензуса? Но, да будемо поштени, та борба с цензусом није ствар новијег датума. Она је само постала очигледна након што се, пред налетом Вучића и СНС-а, некадашњи ДОС распао на саставне делове. И након што су Демократску странку напустили њени сателити. Та фисија оголила је чињеницу да ДС 12 година није владао захваљујући својој снази него подршци великог броја малих партија, с којима је правио широке предизборне коалиције. Србија пуних 16 година, од 2000. до 2016. године никад није могла да утврди колика је стварна снага демократа. Маркетинг и контрола медија омогућили су Тадићу, Јеремићу, Ђиласу и Пајтићу, да осмисле симулакрум лажне моћи, који је почивао на подршци више од 20 локалних, регионалних, мањинских и експертских странака. Та лажна представа распрсла се и развејала 2016. године и тада смо сазнали да је стварна моћ Демократске странке тешка свега 6,07 одсто гласова. Њихове резултате тако треба тумачити и данас. Ниједна опозициона странка није самостално изашла на изборе. Коалиција сачињена од 10 странака, уз непрестано присуство у медијима, успела је да обезбеди подршку 520.469 гласача. Скоро 1,8 милиона гласова мање од Вучића.

Кант каже да је боље знати мало али темељно, него много, али површно. Питам се шта би рекао кад би упознао српску опозицију, која о политици, држави и економији зна мало и површно? Дарвин је доказивао да се мањак квалитета надокнађује шепурењем. Превентивним саморекламирањем. Јесу ли тврдили - само да уђемо у Скупштину, својим бриљантним умом и реториком понизићемо напредњаке? Јесу! Јесу ли обећавали грађанима - видећете колико смо паметни само да се домогнемо посланичких клупа? Јесу! Јесу ли говорили - да ће СНС ћутати, да неће имати шта да им одговори? Јер, нити има довољно аргумената, нити има категоријали апарат да то артикулише. Јесу! Јесу ли понављали мантру - посланици СНС-а су уплашени, неће смети реч да проговоре кад се суоче са нама? Јесу! И шта се онда десило? Посланици СНС-а су их декласирали језиком чињеница и снагом уверења. Дакле, кад су се најзад домогли посланичких клупа, бриљантност се претворила у крик немоћи! У буку и бес. Уместо снаге речи, уместо силе аргумената, понудили су само нове доказе у корист дарвинизма. Демонстрирали су да владају широким асиртиманом псовки. И склоност ка физичком разрачунавању.

Легенда каже да је Свети Бернардин Сијенски најавио житељима Перуђе да ће им код следеће проповеди показати ђавола од крви и меса. Перуђани су похитали на ту проповед која је обећавала нечувени призор. Током проповеди он узвикне: „Хоћете да видите ђавола? Погледајте се међусобно„. Сваки пут кад опозиција хоће да каже да постоје посланици који вређају, добацују, псују и ометају рад парламента - нека се погледају међусобно!

Да би прикрили да је маркетиншка мантра о супериорности била празна прича прибегли су диверзији. Из улоге доминантне елите пребацили су се у улогу жртве. Сваки тренутак су користили да покушају да испровоцирају инциденте и за њих окриве посланике већине. Кад остану без аргумената измишљали су да су жртве вербалног насиља. Кад схвате да губе у дебати, стварају атомсферу конфликта и онда брзо трче у скупштински хол да држе конференције за медије, на којима своју непристојност пребацују на посланике већине. Патентирали су пролазак својих посланица кроз сектор у ком седе посланици већине с намером да изазову инцидент. Уместо супрерироности грађанима су демонстрирали неуљудност и грубост. Нетрпељивост и надменост. И онда су се суочили с даљим падом ионако лоше репутације међу грађанима.

Пад рејтинга покушаће да зауставе и преокрену новим диверзијама. Настојаће да изазивају инциденте. Да стварају атмосферу конфликта. У својим иступањима биће све непристојнији. Све неучтивији. Све нецивилизованији. С политичког терена прећи ће на оптужбе ад хоминем. Одглумиће пад пролазећи између напредњачких клупа и по устаљеном маниру медијима ће га приказати као напад. И онда ће, уз здушну помоћ својих таблоида, портала и телевизија, склоних да лаж приказују као истину, за тај непостојећи насртај покушати да окриве напредњаке. Није питање да ли ће то учинити, питање је шта ће урадити кад схвате да график њиховог рејтинга незаустављиво наставља да тежи нули? Хоће ли од Европске уније тражити да наложи укидање цензуса? Или забрану свих медија осим њихових? И укидање права гласа бирачима који мисле другачије? Ово последње биће тешко. То је скоро цела Србија.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије