ПОЈЕДИНЦИМА СМЕТА ЈАДАР Иако питање Јадра није питање емоције, већ разума и свеопштег сагледавања значаја овог пројекта!

Стратешка важност рудних сировина у Србији

Потписивање Меморандума о разумевању између ЕУ и Србије о стратешком партнерству о одрживим сировинама и Писма о намерама да се у Србији формира цео вредносни ланац производње, од ископавања руде па до производње батерија и електричних аутомобила, са једне стране је показало стратешку важност рудних сировина у Србији а са друге стране и огромну технолошку и привредну развојну шансу за нашу земљу.

Међутим, у једном делу медија, без икакве одговорности за јавно изнету реч, поново су се појавили најразличитији експерти и самозванци који су оштрим и готово апокалиптичним тоновима покушали да прикажу цео пројекат. Упоредо са електронским медијима уследила је лавина информација али и полу-информација које су се појавиле на различитимдруштвеним мрежама. Њихов број и силина јасно показују да је интересовање за ову тему изузетно и да превазилази степене уобичајене пажње. Свакако је за похвалу што грађани бдију и брину за заштиту животне средине и то најбоље илуструју степен свести нашег

друштва али човек мора да се запита, да ли оваква брига може да се види и за друга потенцијално важна еколошка питања у нашој држави или је оваква пажња ипак изузетак и односи се само на потенцијално рударење у Јадарском крају?

Презентоване поруке јасно праве оштру поделу

Када се све ове пласиране информације, полу-информације и дезинформације сведу на

основне чиниоце, њихове поруке су веома симплификоване и своде се на следеће:

1.Воде у Србији ће бити затроване!

2.Уследиће киселе кише које ће иза себе оставити пустош!

3.Цела Србија ће бити затрована и прекопана зарад интереса крупног капитала(као да смо се вратили на наратив из времена самоуправног социјализма) и страних држава!

Овако презентоване поруке јасно праве оштру подела на оне које Србији мисле добро или оне које мисле зло, односно у самом зачетку спречавају било какву идеју дискусије о овом питању. Још једном веома вешто се користе искрене емоција, односно дубоку укорењен осећај за правду и искрено родољубље код нашег народа за генерисање незадовољства и подела у Србији. Појава порука против рударења и на појединим навијачким трибинама јасно говори да неко не жели или бежи од квалитетне стручне расправе а у ствари су му потребне јефтине пароле и незадовљство на улицама.

Политизација могућег рударења у Јадру је доведена до максимума

Премијер Србије, Милош Вучевић је неколико пута јасно нагласио да до реализације пројекта Јадар ће доћи, само ако добијемо гарантије да ће цео производни процес поштовати највише европске, светске и српске стандарде по питању заштите грађана и животне средине и да сви ми пијемо исту воду, да нам оде живе родитељи и деца и да нико неће радити ништа против сопствене државе. Значи још увек смо далеко од студије о процени утицаја на животну средину, кључног документа који ће стручној и заинтересованој јавности предочити читав пројекат.

Зар ико озбиљан може и да помисли да постоје политичари који би кренули у пројекат који би довео до еколошког уништења Србије? Зар то не би означио и крај њиховог политичког делања? Из истих медија у исто време нам стижу информације о тзв. националистичким и великосрпским тежњама власти због доношења Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, а у исти мах то исто руководство се оптужује за потенцијално уништење тог истог српског народа? Може се само рећи да је све то благо збуњујуће.

Политизација могућег рударења у Јадру је доведена до максимума али и то нас превише и не изненађује, јер није било тако давно када је су поједини политичара у Србији били спремни да преузме протесте после трагичног догађаја у школи "Владислав Рибникар" у Београду са циљем рушења власти на улици. Јасно је да појединци виде и тзв. питање литијума као златну могућност да прошире своје гласачко тело након пораза на последњим изборима. Начело, партијског интереса изнад свих осталих, још једном се лако очитава у нашем политичком животу.

Питање Јадра никако не може бити питање емоције већ питање разума

Људи заборављају лако, да се свет не само политички већ и технолошки мења. Европска унија је одобрила план за забрану продаје нових аутомобила која се покрећу на фосилна горива почевши од 2035.године. Како ће изгледати Европа након те 2035. године и на које начине ће она покушати да заштити своје енергетске ресурсе поготово када се видело колико је рањива након 2022.године? Све су то питања која ако ништа друго треба да нас брину.

Ко би онда имао интереса да логистички рашири и помогне организацију протеста у Србији? На локалном нивоу ту видимо искрено забринуте грађане, затим невладине организације које преко оваквих акција себи обезбеђују финансирање, један део острашћене опозиције и тајкуне који су њихове медије претворили у полигон за пласирање полу-инфромација али и дезинформација како би унели забуну и забринутост

код становништва.

Затим треба да бацимо поглед према региону: да ли мислите да поједине наше суседне државе могу благонаклоно да гледају на привредно и технолошког јачање Србије и да неће урадити све да то зауставе?

У ширем геополитичком смислу видимо надметање великих сила у осигурању својих политичких и економских интереса, а то нас наводи на питање да ли поједине велике силе или моћне мултинационалне компаније имају намеру да препусте Европи овако важан економски ресурс и да ли кроз методе хибридне умрежености и кампање покушавају да кроз протесте зауставе експлоатацију драгоцених руда и тако себи обезбеде пословну шансу у будућности? Са друге стране и они који би највише изгубили због овог пројекта,

а ту су компаније које живе од прераде фосилног горива не могу да гледају благонаклоно на његову реализацију и сигурно неће скрштених руку гледати даљи развој догађаја.

Све нас то наводи на закључак да питање Јадра никако не може бити питање емоције већ питање разума, трезвеног и свеопштег сагледавања значаја реализације овог пројекта. Наивност и срчаност смо стравично плаћали у XX веку, данас то треба да нам буде опомена. Остаје нам само питање одакле све ветрови дувају односно ко све „буши“ против пројекта Јадар?

Петар Ђурђев, историчар и директор Историјског архива Новог Сада