Обележен Дан сећања на жртве Олује

Обележавање 23 године од како је протерано 250.000 Срба, углавном цивила, жена и деце, те убијено и нестало око две и по хиљаде, почело је парастосом патријарха Иринеј.

Он је изјавио је да тај злочин српски народ не треба да заборави, али да смо као хришћани позвани да опростимо и да се надамо да ће то некога покренути да размисли шта је било и да се такво зло више не догоди.

Наводећи да је у тој акцији пострадао српски народ, патријарх је казао да се данас после две деценије питамо шта је тај народ руководило и мотивисало да дигне своју руку на браћу са којом је делио поднебље дуги низ година.

"Каква их је сила на то мотивисала и да ли је било неке друге силе која је то могла да задрзи? Била је. То је била институција цркве која је једино могла да заустави тај понор, то зло које је изненадило, не само наш народ већ читав народ света", рекао је патријарх.

Да је то учинио неки непознати народ, можда бисмо имали разумевање, али то је народ са којим смо много времена заједнички живели и ставари државу за коју смо се, како је рекао, надали да ће добро доћи свима нама.

Истакао је да је то била велика трагедија, али и да је, напомиње, мржња која је била у прошлости присутна и данас.

"Шта да учинимо да се то стање измени? Тај злочин не смемо да заборавимо, али ми као хришћани смо позвани да опростимо. Врлина је опростити и да се зло никада не понови", рекао је он.

Подсетио је на речи патријарха Павла који је рекао да ниједно зло никада није донело добро ниједном народу, те да је једини начин да се ослободимо последица зла јесте да се молимо Богу.

"То је једини начин да се зло излечи. Остаје нам да се Богу молимо да завлада љубав и да не напуштамо отаџбину која је пребогата у добрима својим и где нећемо наћи сличну у далеком свету", рекао је патријарх Иринеј и позвао на повећање наталитета.

Преостаје нашим мајкама да буду "Царице Милице" и "мајке Југовића" које су рађале, не једно и двоје деце што је омогућило да преживимо страшан период под Турцима.

"Биле су многе царице Милице и многе мајке Југовића које су децу рађале, а деца су бранила своју отаџбину", подвукао је Иринеј.

Вучић: Данас је Србија, у име својих, проговорила...

Србија је данас, у име својих, проговорила, и то без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом, поручио је вечерас председник Александар Вучић обраћајујући се поводом годишњице прогона српског народа у "Олуји". 

"Србија је проговорила оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Да никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, више никада неће бити. И да ћемо стајати уз свој народ, за свој народ, не угражавајући никог, не претећи ником, али и не дајући на себе и своје. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби", поручио је председник Вучић.

У Бачкој Паланци су вечерас, указао је, сви Срби и њихови политички представници, из БиХ, Републике Српске, Црне Горе, и из Хрватске, и сви Крајишници, каже, где год да живе, од Бусија до Канаде, од Футога до Аустралије, треба да знају да нису сами и да Србија можда и може без Крајине, али без Крајишника не може. 

А потом је наставио, у целини:

"Драги пријатељи, Крајишници, 

Данас смо дошли не само да обележимо тај најстрашнији дан у нашој новијој историји, дан у којем је отпочела голгота читавог једног народа, народа на чија леђа је натоварен крст рода, порекла и вере, и народа који је шибан мржњом, него и да посведочимо, пред свима, а поготов пред онима који су заборавили, намерно или случајно, да је сваки злочин, вечан и да не може ни да се заборави, ни оправда. 

А најмање може да се слави. 

Можете ли да замислите оне који ће да славе Јеленине сузе и њену бол.

Ако им је да славе, нека славе, а ми можемо са много поноса да гледамо у будућност, не само због Тесле и Милутина Миланковића, већ и због Крајишника који су овде код нас и који су будућност Србије и света.

Када убијеш некога данас, убио си га и сутра; када прогнаш некога данас, прогнао си и његово јуче, прогнао си сваки детаљ читавог његовог живота, сву његову прошлост, сваки његов боговетни дан и сваки трен читавог његовог постојања. 

И нема оквира у који то може да се смести. Нема рама, нема одреднице, за нешто што је заувек ту, и у нама, и око нас. 

И није никаква случајност што су датуми, злочина због различитости, због вере и нације, исти. Нацисти су 4. августа 1944. године, провалили у сигурно скровиште јеврејске девојчице Ане Франк и одвели је у логор, да умре. 

Они који су, на исти тај дан, 4. августа 1995. године провалили у Крајину, убили више од две хиљаде људи и 250.000 прогнали, само су поновили исту ствар. Исти злочин против некога ко је различит, има другчије име, порекло и неког свог Бога. 

И у оба случаја, једина кривица и Ане Франк и Срба из Крајине била је не нешто што су урадили, него нечије убеђење да ће, без њих, нека земља, неки људи, бити лепши и бољи. 

У оба случаја тражено је и примењено коначно решење. У оба случаја, они који су другачији, оптужени су за само своје постојање. И није пука коинциденција то што је Хитлер, 1919. године оптужио Јевреје за то што се "множе", и што је исту ту реч - "множили су се", употребио Туђман, у свом говору у празном Книну, ослобођеном Срба, од сопствених становника. 

Мотив је, дакле, вечан, исто као злочин који је проузроковао. Мржња, у својој ирационалности, не препознаје ни време нити било какав крај, осим оног, коначног, да некога нема. 

Разлика је, после свега, само у бројкама, које говоре, не о мањој жељи, него о мањој ефикасности. 

А намера је иста. Хитлер је хтео свет без Јевреја, Хрватска, њена политика је хтела Хрватску без Срба, јер су, како је речено, "разарали хрватско национално биће". 

Како, није објашњено, нити је то било потребно. Одвратна емоција, која покреће погром, истребљење, не тражи ни рацио ни појашњење. Довољно јој је нечије име и презиме, да уради све оно што је урадила, у име свог имена. 

Довољно јој је то "Србин", и "српско" да спали све у Кистањама, Лунићима, Ружићима, Ђитићима, Кућима, Крикићима, Трескавици, Цивљану, у Доњем Лапцу, Бенковцу, Цетини, Книну, Двору, Србу, Глини.

Код Дрниша су убили штене, недалеко од усташких Чавоглава, под оптужбом да је "српско". Убијали су и краве, вадили им очи, просипали дроб, и остављали их у центру српских села, као опомену, и јасну поруку - не враћајте се. 

Делили су летке, са обећањем да ће они, који се усуде опет у Хрватску, да буду заклани. 

Бомбардовали су колоне избеглица, пљували их и каменовали, силовали, убијали крај кућа и крај пута, потрудивши се да пир буде крвав, и да нико, од Срба, не оде из Хрватске, без казне. Казне која му је додељена само зато што је Србин. 

И ако то није намера, шта је онда намера? Ако то није етничко чишћење, шта је онда етничко чисћење? Ако то није злочин, највећи злочин од свих злочина, злочин због крви, нације и вере, како, онда тај злочин изгледа? 

Не знам. Али знам да данас славе, ида никога, prеthodno, бар из пуке пристојности, за тај злочин нису казнили. 

И неће. Баш као што неће никада да признају Јасеновац, и све његове жртве, и као што неће да признају да су убили више стотина хиљада Срба током Другог светског рата, када су, по први пут, стварали независну државу Хрватску, само за Хрвате и ни за кога другог. 

Но, то су они, и то се сигурно неће променити. Али нешто друго, сасвим сигурно хоће. 

Србија се мења. Србија, која јако дуго није схватала да трагедије не почињу када се не разумеју речи, него када се не разуме ћутња. И ту ћутњу, тешку ћутњу свог народа, својих Крајишника, нисмо разумели, превише дуго, готово пуних 18 година. 

И ћутали смо на ту ћутњу, плашећи се да кажемо ништа друго, него оно што јесте. 

Нисмо смели да кажемо, "злочин". Ни да кажемо, "погром". Ни да кажемо, "чишћење". Ни, "истребљење", "убијање", "силовање", "паљење", "пљачкање". 

Данас, смемо. Данас је Србија, у име својих, проговорила. 

Данас Србија говори у име свих Крајишника. 

Без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом. 

Оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. 

Више никада никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, неће бити.То је моја порука Србима и свима другима.

И нећемо више, Милораде, бити само уточиште за наш народ, за наше Србе. Бићемо заштита за сваког од њих, стајаћемо уз свој народа, и никоме нећемо дозволити да га прогони и понижава. 

И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби. 

Јелена Кнежевић: Увек ћу памтити осећај страха и немоћи

Једна од прогнаних у хрватској оружаној акцији “Олуја” Јелена Кнежевић, чији је отац који је био припадник Војске РС погинуо у рату, испричала је вечерас на обележавању Дана сећања на страдале у тој акцији да ће увек памтити осећај страха и немоћи.

"У нашу кућу ушла су два непозната човека, била сам мала да бих разумела, али сећам се мајчиног крика и сестриних суза и страха који ме је обузео. Храбри гину на првим линијама фронта, али не умиру, живе у сећањима оних који их воле", рекла је Кнежевић.

Испричала је да је 3. августа 1995. године у зору пробудио мајчин глас и гранате.

"У паници пакујемо нешто гардеробе, хране, воде документа и слике. Морамо напустити кућу. Куда ћемо ? Не знамо. Не зна ни наша мајка. Има две руке да пригрли нас троје и понесе два кофера. Вратиће се, тихо проговара, али се не окреће и кућу не гледа док нас подиже у камион који иде од Петровца, првог безбеднијег места", прича Кнежевић.

Сећа се да је колона била препуна уплаканих, гладних и жедних људи који су унезвереним погледом тражили најмилије молећи Бога да су живи.

"Петровачку цесту надлећу авиони и бомбрадују колоне измучених људи. Звук бомби је био јачи од њих, али слабији од јакука људи. Не постоји звук гласнији од крика умирућег човека и плача оног који жали за њим. Бар ја то тако памтим и памтићу заувек тај осећај страха и немоћи". 

Присетила се и неизвесности, али и осећаја да повратка на огњиште нема.

"Памтим ишчекивање дуго као вечност да кренемо пут Србије и страхови се нижу. Хоће ли нас засути бомбама? хоћемо ли стићи? Преко Београда настављамо да тражимо уточиште за нови почетак, налазимо га овде у Бачкој Паланци где смо прихваћени раширених руку, пригљени и вољени…", испричала је кроз сузе Јелена Кнежевић.

Сувише је, драги Крајишници, великих Срба, а поготово великих Срба, из Хрватске, оних због чијих проналазака данас своју срамоту не славе у мраку, и без микрофона, да би се ми стидели. 

А како ћете Тесли да промените род, Тесли од оца православног свештеника и мајке Српкиње да кажете да није Србин? Него шта је? Као и Миланковић и велики Крајишници који овде живе. 

И ти Срби, и Личани и Кордунаши и Далматинци...нама су дали највише. Оставили су они, и Хрватској, своја велика дела. 

Али, још више су дали нама. 

Срби, Крајишници, донели су овде, у своју кућу, сав свој таленат, марљивост, сву генијалност тог крша у којем су се родили и који те тера на велика достигнућа, и дали нам, све то, онако као што деца дају родитељима. 

Дали су, својој отаџбини, својој мајци, Србији. 

И није Јелена дала пола срца. Јелена је својој Србији и Бачкој Паланци дала два срца, и оно крајишко и оно одавде из Србије. 

Оној чији су највећи понос. Оној која, и то је више од обећања, то је озбиљна заклетва, никада неће да ћути. 

Ни о злочину, ни о свом поносу. 

И на крају, дозволите ми да се још једном извиним свим Крајишницима, свим прогнаним, свим жртвама, за све те године ћутања,тешког и злокобног ћутања. 

Мук је прошао у Србији. И њен, и ваш. И глас нам је све јачи, у Српској и у Босни и Херцеговини и све даље се чује. 

Поносите се тиме, радујте се због тога, у ове дане туге. 

Зато што је то доказ да их више неће бити. И да сте у својој кући, безбедни и заувек спасени.

Хвала вам драги пријатељи што сте се окупили у досад највећем броју и дошли да што сте нам дошли да одамо почаст убијеним и прогнаним Крајишницима. 

Поздрављам наш народ где год да живи.

Ништа туђе нећемо, али нико не може да нам забрани да се зовемо Србима, српским именом и презименом.

Поздрављам Србе и у Црној Гори, и у Републици Српској и у Босни и Херцеговини и у Хравсткој, свуда где живе овде у региону и свуда у свету. 

Живела Република Српска. Живела Србија", поручио је председник Вучић.

Додик: Страдање Срба у Олуји било је олујно

Председник Републике Српске Милорад Додик у обраћању поводом Дана сећања на страдале у "Олуји" захвалио је председнику Србије Александру Вучићу што је својим ауторитетом покренуо пре пет година обележавања страдања српског народа у тој и сличним акцијама, оценивши да је се до тада чинило да је све то заборављено. 

А страдање Срба у тој злочиначкој акцији, како је рекао, било је олујно.

Рекао је и да сваки пут кад говори на оваквим скуповима увек изнова тражи снагу да разуме оно што се десило српском народу, не само у "Олуји" и сличним акцијама, већ и шта се десило народу који је у прошлом веку скоро пола становништва изгубио, а имао је свој идентитет.

"Српски народ је страдао управо зато што су његове комшије трагале увек за својим идентитетом", оценио је те подсетио на то колико је српски народ страдао у Првом светском рату, а да су га усташе и НДХ кроз државни пројекат у Другом светском рату систематски уништавали.

"Формирали су логор за децу, једини у свету, у којем су српска деца страдала или прекрштена. Давно сам научио да је управо Јасеновац и тај погром био тадашња политика НДХ и не видим разлику у ономе шта је био разлог хрватској држави 1995. године, када је Туђман рекао прво потерајте становништво, а онда ће војска отићи за њима. Етничко чишћење против чега је био читав свет омогућено је управо уз асистенцију тог западног света, велике и моћне машинерије НАТО који је оспособио хрватску војску", рекао је Додик.

Додао је да ни тада, као ни данас нема правде и осуђуће пресуде за злочинце који су уништили, побили и протерали Србе са тог простора.

"Тај злочиначки подухват имао је много страдалих Срба. Српско страдање у Олуји било је олујно. Читаве породице су нестале, многе жене, стари и деца су страдали, а правде нема. Ми Срби у својој наивности верујемо да је правда могућа, али нема правде тамо где злочинац дели правду", навео је Додик.

Председник Српске је захвалио Србији што је увек била уточиште за све Србе ма где они живели на свету и истакао да данас Србија представља идентитет свих Срба у окружењу и свету.

"Србија је била гаранција и када је било потребно да се овде људи скрасе, да овде дођу и нађу сигурно уточиште. Изгледала је далеко, али била је достижни спас свима који су дошли у тим годинама", рекао је Додик. 

И данас је Србија нешто у шта ми гледамо, додао је, оценивши да данас српски народ може да каже да поред страдања у свом националном, политичком и државном смислу има две важне ствари, а то су Србија и Српска, која оличава слободу српског народа. 

Како је рекао, данас у Српској Срби немају право ни на једну историјску, националну и државну грешку, те да зато не прихватају етикетирање да су Босанци или да причају и пишу босански језик.

Истакао је да су они Срби, који желе мир, желе да живе са другима и не желе ништа од других да узимају, али да су спремни да бране и очувају оно што је у Српској народно достигнуће и воља.

Председник Српске је рекао и да је уверен да ће Срби у овом веку наћи снагу да обједине своје државне просторе и да реше проблеме који су пред Србијом и да се окупе око идеје председника Вучића, а то је да се обезбеди за Србију правично решење по питању Косова и Метохије.

Он је замолио Вучића да заштити Србе у Републици Српској и навео да тамошњи Срби воле Србију, коју доживљавају као своју земју и Србију и Српску виде као јединствен државни и политички простор.



На крају је, како је навео, за утеху поменуо да ће сутра, када буду славили у Хрватској Олују, то чинити стојећи мирно пред химном коју је написао Србин, а који је сахрањен у Новом Саду. 

Иначе, аутор хрватске химне (музике), је Србин Јосиф Руњанин који је рођен у Винковцима, у тадашњој Хабсбуршкој мохархији, али је пореклом из околине Лознице, из села Руњани. Породица се одатле најпре преселила у Бијељину, затим у Славонију, а на крају у Срем.

Поред мелодије за "Лијепу нашу" Руњанин је компоновао и мелодију за песму "Радо иде Србин у војнике".

Сахрањен је на православном гробљу у Новом Саду. 

Међу прогнанима 1995. године је био и 62-годишњи Вилко Гогић из Босанске Крајине.

Почео је нови живот доласком у Србију, а данас, каже, и када би хтео да се врати нема где.

"Немамо где да се вратимо. То су сад рушевине, једино земље има. Али и да се вратимо, не можемо да обезбедимо егзистенцију", рекао је Гогић Танјугу.

Ђуро Штељић, који је са женом и три сина протеран из Коренице, казао је за Танјуг да им је тог јутра у кућу дошло шест униформисаних мушкараца, који су им рекли да покупе своје торбе и носите или да оставе главе ту у стану.

Наводећи да им ништа друго није преостало да ураде, Штељић је казао да се не зна броја Србима које су закопали под аутопут, ровокопачима копали, па их асфалтом покривали. 

"Наишла је полиција, главног знам и рекли су нам да се купимо и идемо одатле. Кажу, ово је хрватска домовина, ово више није ваше српско", прича Штељић. 

Додаје да је требало да у Србију дођу у шлеперу, који је ишао из Доњега Лаца и који је изгорео, али да је судбина била таква да дођу у једном трактору и тако преживе.

"Ништа нисмо понели, оставили смо тањир наливен супе, постављен за доручак деци. Оставили смо све. Двехиљадите сам отишао да тражим радну књижицу у Кореницу, питам полицајца где је Шумарија, објасним му да сам код њих радио 30 година. Пита ме да ли сам имао кућу, ја кажем да сам имао стан. Он ми каже, ако си имао кућу купи циглу, опсовао ми је српску мајку и казао је - ово је груда хрватске домовине. Ја сам остао без речи, дочекао аутобус из Шибеника и вратио се назад, више нисам ишао, што ћу, немам шта тамо да радим", испричао је Штељић. 

Додао је да тада нико од Срба није остао, али да познаје једног који се вратио у Доњи Лапац, у своју кућу, коју је обновио са парама које је имао. 

"Син му није могао добити посао ту и вратио се у Бањалуку. Ја га питам како је, а он ми каже ''гледају те како ће те скинути и зато сам вратио сина''", навео је Штељић. 

Дана сећања на убијене и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији "Олуја", 4. августа 1995. године Србија и Република Српска заједнички обележавају, на стадиону Спортско рекреативног центра "Тиквара" у Бачкој Паланци. 

Скупу присуствују, поред председника и премијера РС, Милорада Додика и Жељке Цвијановић, присуствују и други званичници Српске, али и лидери опозиционих странака, Огњен Тадић и Младен Иванић, иначе и члан Председништва БиХ, као и Вукота Говедарица. 

Присутни су и министри Владе Републике Србије, посланици у народним скупштинама Републике Српске и Србије и других државних органа Српске и Србије, представници Војске Србије, Српске православне цркве, удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и бројни грађани.