Obeležen Dan sećanja na žrtve Oluje

Obeležavanje 23 godine od kako je proterano 250.000 Srba, uglavnom civila, žena i dece, te ubijeno i nestalo oko dve i po hiljade, počelo je parastosom patrijarha Irinej.

On je izjavio je da taj zločin srpski narod ne treba da zaboravi, ali da smo kao hrišćani pozvani da oprostimo i da se nadamo da će to nekoga pokrenuti da razmisli šta je bilo i da se takvo zlo više ne dogodi.

Navodeći da je u toj akciji postradao srpski narod, patrijarh je kazao da se danas posle dve decenije pitamo šta je taj narod rukovodilo i motivisalo da digne svoju ruku na braću sa kojom je delio podneblje dugi niz godina.

"Kakva ih je sila na to motivisala i da li je bilo neke druge sile koja je to mogla da zadrzi? Bila je. To je bila institucija crkve koja je jedino mogla da zaustavi taj ponor, to zlo koje je iznenadilo, ne samo naš narod već čitav narod sveta", rekao je patrijarh.

Da je to učinio neki nepoznati narod, možda bismo imali razumevanje, ali to je narod sa kojim smo mnogo vremena zajednički živeli i stavari državu za koju smo se, kako je rekao, nadali da će dobro doći svima nama.

Istakao je da je to bila velika tragedija, ali i da je, napominje, mržnja koja je bila u prošlosti prisutna i danas.

"Šta da učinimo da se to stanje izmeni? Taj zločin ne smemo da zaboravimo, ali mi kao hrišćani smo pozvani da oprostimo. Vrlina je oprostiti i da se zlo nikada ne ponovi", rekao je on.

Podsetio je na reči patrijarha Pavla koji je rekao da nijedno zlo nikada nije donelo dobro nijednom narodu, te da je jedini način da se oslobodimo posledica zla jeste da se molimo Bogu.

"To je jedini način da se zlo izleči. Ostaje nam da se Bogu molimo da zavlada ljubav i da ne napuštamo otadžbinu koja je prebogata u dobrima svojim i gde nećemo naći sličnu u dalekom svetu", rekao je patrijarh Irinej i pozvao na povećanje nataliteta.

Preostaje našim majkama da budu "Carice Milice" i "majke Jugovića" koje su rađale, ne jedno i dvoje dece što je omogućilo da preživimo strašan period pod Turcima.

"Bile su mnoge carice Milice i mnoge majke Jugovića koje su decu rađale, a deca su branila svoju otadžbinu", podvukao je Irinej.

Vučić: Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila...

Srbija je danas, u ime svojih, progovorila, i to bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom, poručio je večeras predsednik Aleksandar Vučić obraćajujući se povodom godišnjice progona srpskog naroda u "Oluji". 

"Srbija je progovorila onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Da nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, više nikada neće biti. I da ćemo stajati uz svoj narod, za svoj narod, ne ugražavajući nikog, ne preteći nikom, ali i ne dajući na sebe i svoje. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi", poručio je predsednik Vučić.

U Bačkoj Palanci su večeras, ukazao je, svi Srbi i njihovi politički predstavnici, iz BiH, Republike Srpske, Crne Gore, i iz Hrvatske, i svi Krajišnici, kaže, gde god da žive, od Busija do Kanade, od Futoga do Australije, treba da znaju da nisu sami i da Srbija možda i može bez Krajine, ali bez Krajišnika ne može. 

A potom je nastavio, u celini:

"Dragi prijatelji, Krajišnici, 

Danas smo došli ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u našoj novijoj istoriji, dan u kojem je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere, i naroda koji je šiban mržnjom, nego i da posvedočimo, pred svima, a pogotov pred onima koji su zaboravili, namerno ili slučajno, da je svaki zločin, večan i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda. 

A najmanje može da se slavi. 

Možete li da zamislite one koji će da slave Jelenine suze i njenu bol.

Ako im je da slave, neka slave, a mi možemo sa mnogo ponosa da gledamo u budućnost, ne samo zbog Tesle i Milutina Milankovića, već i zbog Krajišnika koji su ovde kod nas i koji su budućnost Srbije i sveta.

Kada ubiješ nekoga danas, ubio si ga i sutra; kada prognaš nekoga danas, prognao si i njegovo juče, prognao si svaki detalj čitavog njegovog života, svu njegovu prošlost, svaki njegov bogovetni dan i svaki tren čitavog njegovog postojanja. 

I nema okvira u koji to može da se smesti. Nema rama, nema odrednice, za nešto što je zauvek tu, i u nama, i oko nas. 

I nije nikakva slučajnost što su datumi, zločina zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Nacisti su 4. avgusta 1944. godine, provalili u sigurno skrovište jevrejske devojčice Ane Frank i odveli je u logor, da umre. 

Oni koji su, na isti taj dan, 4. avgusta 1995. godine provalili u Krajinu, ubili više od dve hiljade ljudi i 250.000 prognali, samo su ponovili istu stvar. Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugčije ime, poreklo i nekog svog Boga. 

I u oba slučaja, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. 

U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se "množe", i što je istu tu reč - "množili su se", upotrebio Tuđman, u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom Srba, od sopstvenih stanovnika. 

Motiv je, dakle, večan, isto kao zločin koji je prouzrokovao. Mržnja, u svojoj iracionalnosti, ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog, konačnog, da nekoga nema. 

Razlika je, posle svega, samo u brojkama, koje govore, ne o manjoj želji, nego o manjoj efikasnosti. 

A namera je ista. Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, "razarali hrvatsko nacionalno biće". 

Kako, nije objašnjeno, niti je to bilo potrebno. Odvratna emocija, koja pokreće pogrom, istrebljenje, ne traži ni racio ni pojašnjenje. Dovoljno joj je nečije ime i prezime, da uradi sve ono što je uradila, u ime svog imena. 

Dovoljno joj je to "Srbin", i "srpsko" da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini.

Kod Drniša su ubili štene, nedaleko od ustaških Čavoglava, pod optužbom da je "srpsko". Ubijali su i krave, vadili im oči, prosipali drob, i ostavljali ih u centru srpskih sela, kao opomenu, i jasnu poruku - ne vraćajte se. 

Delili su letke, sa obećanjem da će oni, koji se usude opet u Hrvatsku, da budu zaklani. 

Bombardovali su kolone izbeglica, pljuvali ih i kamenovali, silovali, ubijali kraj kuća i kraj puta, potrudivši se da pir bude krvav, i da niko, od Srba, ne ode iz Hrvatske, bez kazne. Kazne koja mu je dodeljena samo zato što je Srbin. 

I ako to nije namera, šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, šta je onda etničko čisćenje? Ako to nije zločin, najveći zločin od svih zločina, zločin zbog krvi, nacije i vere, kako, onda taj zločin izgleda? 

Ne znam. Ali znam da danas slave, ida nikoga, prethodno, bar iz puke pristojnosti, za taj zločin nisu kaznili. 

I neće. Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog. 

No, to su oni, i to se sigurno neće promeniti. Ali nešto drugo, sasvim sigurno hoće. 

Srbija se menja. Srbija, koja jako dugo nije shvatala da tragedije ne počinju kada se ne razumeju reči, nego kada se ne razume ćutnja. I tu ćutnju, tešku ćutnju svog naroda, svojih Krajišnika, nismo razumeli, previše dugo, gotovo punih 18 godina. 

I ćutali smo na tu ćutnju, plašeći se da kažemo ništa drugo, nego ono što jeste. 

Nismo smeli da kažemo, "zločin". Ni da kažemo, "pogrom". Ni da kažemo, "čišćenje". Ni, "istrebljenje", "ubijanje", "silovanje", "paljenje", "pljačkanje". 

Danas, smemo. Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila. 

Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika. 

Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom. 

Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. 

Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti.To je moja poruka Srbima i svima drugima.

I nećemo više, Milorade, biti samo utočište za naš narod, za naše Srbe. Bićemo zaštita za svakog od njih, stajaćemo uz svoj naroda, i nikome nećemo dozvoliti da ga progoni i ponižava. 

I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi. 

Jelena Knežević: Uvek ću pamtiti osećaj straha i nemoći

Jedna od prognanih u hrvatskoj oružanoj akciji “Oluja” Jelena Knežević, čiji je otac koji je bio pripadnik Vojske RS poginuo u ratu, ispričala je večeras na obeležavanju Dana sećanja na stradale u toj akciji da će uvek pamtiti osećaj straha i nemoći.

"U našu kuću ušla su dva nepoznata čoveka, bila sam mala da bih razumela, ali sećam se majčinog krika i sestrinih suza i straha koji me je obuzeo. Hrabri ginu na prvim linijama fronta, ali ne umiru, žive u sećanjima onih koji ih vole", rekla je Knežević.

Ispričala je da je 3. avgusta 1995. godine u zoru probudio majčin glas i granate.

"U panici pakujemo nešto garderobe, hrane, vode dokumenta i slike. Moramo napustiti kuću. Kuda ćemo ? Ne znamo. Ne zna ni naša majka. Ima dve ruke da prigrli nas troje i ponese dva kofera. Vratiće se, tiho progovara, ali se ne okreće i kuću ne gleda dok nas podiže u kamion koji ide od Petrovca, prvog bezbednijeg mesta", priča Knežević.

Seća se da je kolona bila prepuna uplakanih, gladnih i žednih ljudi koji su unezverenim pogledom tražili najmilije moleći Boga da su živi.

"Petrovačku cestu nadleću avioni i bombraduju kolone izmučenih ljudi. Zvuk bombi je bio jači od njih, ali slabiji od jakuka ljudi. Ne postoji zvuk glasniji od krika umirućeg čoveka i plača onog koji žali za njim. Bar ja to tako pamtim i pamtiću zauvek taj osećaj straha i nemoći". 

Prisetila se i neizvesnosti, ali i osećaja da povratka na ognjište nema.

"Pamtim iščekivanje dugo kao večnost da krenemo put Srbije i strahovi se nižu. Hoće li nas zasuti bombama? hoćemo li stići? Preko Beograda nastavljamo da tražimo utočište za novi početak, nalazimo ga ovde u Bačkoj Palanci gde smo prihvaćeni raširenih ruku, prigljeni i voljeni…", ispričala je kroz suze Jelena Knežević.

Suviše je, dragi Krajišnici, velikih Srba, a pogotovo velikih Srba, iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bi se mi stideli. 

A kako ćete Tesli da promenite rod, Tesli od oca pravoslavnog sveštenika i majke Srpkinje da kažete da nije Srbin? Nego šta je? Kao i Milanković i veliki Krajišnici koji ovde žive. 

I ti Srbi, i Ličani i Kordunaši i Dalmatinci...nama su dali najviše. Ostavili su oni, i Hrvatskoj, svoja velika dela. 

Ali, još više su dali nama. 

Srbi, Krajišnici, doneli su ovde, u svoju kuću, sav svoj talenat, marljivost, svu genijalnost tog krša u kojem su se rodili i koji te tera na velika dostignuća, i dali nam, sve to, onako kao što deca daju roditeljima. 

Dali su, svojoj otadžbini, svojoj majci, Srbiji. 

I nije Jelena dala pola srca. Jelena je svojoj Srbiji i Bačkoj Palanci dala dva srca, i ono krajiško i ono odavde iz Srbije. 

Onoj čiji su najveći ponos. Onoj koja, i to je više od obećanja, to je ozbiljna zakletva, nikada neće da ćuti. 

Ni o zločinu, ni o svom ponosu. 

I na kraju, dozvolite mi da se još jednom izvinim svim Krajišnicima, svim prognanim, svim žrtvama, za sve te godine ćutanja,teškog i zlokobnog ćutanja. 

Muk je prošao u Srbiji. I njen, i vaš. I glas nam je sve jači, u Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i sve dalje se čuje. 

Ponosite se time, radujte se zbog toga, u ove dane tuge. 

Zato što je to dokaz da ih više neće biti. I da ste u svojoj kući, bezbedni i zauvek spaseni.

Hvala vam dragi prijatelji što ste se okupili u dosad najvećem broju i došli da što ste nam došli da odamo počast ubijenim i prognanim Krajišnicima. 

Pozdravljam naš narod gde god da živi.

Ništa tuđe nećemo, ali niko ne može da nam zabrani da se zovemo Srbima, srpskim imenom i prezimenom.

Pozdravljam Srbe i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i u Hravstkoj, svuda gde žive ovde u regionu i svuda u svetu. 

Živela Republika Srpska. Živela Srbija", poručio je predsednik Vučić.

Dodik: Stradanje Srba u Oluji bilo je olujno

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u obraćanju povodom Dana sećanja na stradale u "Oluji" zahvalio je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću što je svojim autoritetom pokrenuo pre pet godina obeležavanja stradanja srpskog naroda u toj i sličnim akcijama, ocenivši da je se do tada činilo da je sve to zaboravljeno. 

A stradanje Srba u toj zločinačkoj akciji, kako je rekao, bilo je olujno.

Rekao je i da svaki put kad govori na ovakvim skupovima uvek iznova traži snagu da razume ono što se desilo srpskom narodu, ne samo u "Oluji" i sličnim akcijama, već i šta se desilo narodu koji je u prošlom veku skoro pola stanovništva izgubio, a imao je svoj identitet.

"Srpski narod je stradao upravo zato što su njegove komšije tragale uvek za svojim identitetom", ocenio je te podsetio na to koliko je srpski narod stradao u Prvom svetskom ratu, a da su ga ustaše i NDH kroz državni projekat u Drugom svetskom ratu sistematski uništavali.

"Formirali su logor za decu, jedini u svetu, u kojem su srpska deca stradala ili prekrštena. Davno sam naučio da je upravo Jasenovac i taj pogrom bio tadašnja politika NDH i ne vidim razliku u onome šta je bio razlog hrvatskoj državi 1995. godine, kada je Tuđman rekao prvo poterajte stanovništvo, a onda će vojska otići za njima. Etničko čišćenje protiv čega je bio čitav svet omogućeno je upravo uz asistenciju tog zapadnog sveta, velike i moćne mašinerije NATO koji je osposobio hrvatsku vojsku", rekao je Dodik.

Dodao je da ni tada, kao ni danas nema pravde i osuđuće presude za zločince koji su uništili, pobili i proterali Srbe sa tog prostora.

"Taj zločinački poduhvat imao je mnogo stradalih Srba. Srpsko stradanje u Oluji bilo je olujno. Čitave porodice su nestale, mnoge žene, stari i deca su stradali, a pravde nema. Mi Srbi u svojoj naivnosti verujemo da je pravda moguća, ali nema pravde tamo gde zločinac deli pravdu", naveo je Dodik.

Predsednik Srpske je zahvalio Srbiji što je uvek bila utočište za sve Srbe ma gde oni živeli na svetu i istakao da danas Srbija predstavlja identitet svih Srba u okruženju i svetu.

"Srbija je bila garancija i kada je bilo potrebno da se ovde ljudi skrase, da ovde dođu i nađu sigurno utočište. Izgledala je daleko, ali bila je dostižni spas svima koji su došli u tim godinama", rekao je Dodik. 

I danas je Srbija nešto u šta mi gledamo, dodao je, ocenivši da danas srpski narod može da kaže da pored stradanja u svom nacionalnom, političkom i državnom smislu ima dve važne stvari, a to su Srbija i Srpska, koja oličava slobodu srpskog naroda. 

Kako je rekao, danas u Srpskoj Srbi nemaju pravo ni na jednu istorijsku, nacionalnu i državnu grešku, te da zato ne prihvataju etiketiranje da su Bosanci ili da pričaju i pišu bosanski jezik.

Istakao je da su oni Srbi, koji žele mir, žele da žive sa drugima i ne žele ništa od drugih da uzimaju, ali da su spremni da brane i očuvaju ono što je u Srpskoj narodno dostignuće i volja.

Predsednik Srpske je rekao i da je uveren da će Srbi u ovom veku naći snagu da objedine svoje državne prostore i da reše probleme koji su pred Srbijom i da se okupe oko ideje predsednika Vučića, a to je da se obezbedi za Srbiju pravično rešenje po pitanju Kosova i Metohije.

On je zamolio Vučića da zaštiti Srbe u Republici Srpskoj i naveo da tamošnji Srbi vole Srbiju, koju doživljavaju kao svoju zemju i Srbiju i Srpsku vide kao jedinstven državni i politički prostor.



Na kraju je, kako je naveo, za utehu pomenuo da će sutra, kada budu slavili u Hrvatskoj Oluju, to činiti stojeći mirno pred himnom koju je napisao Srbin, a koji je sahranjen u Novom Sadu. 

Inače, autor hrvatske himne (muzike), je Srbin Josif Runjanin koji je rođen u Vinkovcima, u tadašnjoj Habsburškoj moharhiji, ali je poreklom iz okoline Loznice, iz sela Runjani. Porodica se odatle najpre preselila u Bijeljinu, zatim u Slavoniju, a na kraju u Srem.

Pored melodije za "Lijepu našu" Runjanin je komponovao i melodiju za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike".

Sahranjen je na pravoslavnom groblju u Novom Sadu. 

Među prognanima 1995. godine je bio i 62-godišnji Vilko Gogić iz Bosanske Krajine.

Počeo je novi život dolaskom u Srbiju, a danas, kaže, i kada bi hteo da se vrati nema gde.

"Nemamo gde da se vratimo. To su sad ruševine, jedino zemlje ima. Ali i da se vratimo, ne možemo da obezbedimo egzistenciju", rekao je Gogić Tanjugu.

Đuro Šteljić, koji je sa ženom i tri sina proteran iz Korenice, kazao je za Tanjug da im je tog jutra u kuću došlo šest uniformisanih muškaraca, koji su im rekli da pokupe svoje torbe i nosite ili da ostave glave tu u stanu.

Navodeći da im ništa drugo nije preostalo da urade, Šteljić je kazao da se ne zna broja Srbima koje su zakopali pod autoput, rovokopačima kopali, pa ih asfaltom pokrivali. 

"Naišla je policija, glavnog znam i rekli su nam da se kupimo i idemo odatle. Kažu, ovo je hrvatska domovina, ovo više nije vaše srpsko", priča Šteljić. 

Dodaje da je trebalo da u Srbiju dođu u šleperu, koji je išao iz Donjega Laca i koji je izgoreo, ali da je sudbina bila takva da dođu u jednom traktoru i tako prežive.

"Ništa nismo poneli, ostavili smo tanjir naliven supe, postavljen za doručak deci. Ostavili smo sve. Dvehiljadite sam otišao da tražim radnu knjižicu u Korenicu, pitam policajca gde je Šumarija, objasnim mu da sam kod njih radio 30 godina. Pita me da li sam imao kuću, ja kažem da sam imao stan. On mi kaže, ako si imao kuću kupi ciglu, opsovao mi je srpsku majku i kazao je - ovo je gruda hrvatske domovine. Ja sam ostao bez reči, dočekao autobus iz Šibenika i vratio se nazad, više nisam išao, što ću, nemam šta tamo da radim", ispričao je Šteljić. 

Dodao je da tada niko od Srba nije ostao, ali da poznaje jednog koji se vratio u Donji Lapac, u svoju kuću, koju je obnovio sa parama koje je imao. 

"Sin mu nije mogao dobiti posao tu i vratio se u Banjaluku. Ja ga pitam kako je, a on mi kaže ''gledaju te kako će te skinuti i zato sam vratio sina''", naveo je Šteljić. 

Dana sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj oružanoj akciji "Oluja", 4. avgusta 1995. godine Srbija i Republika Srpska zajednički obeležavaju, na stadionu Sportsko rekreativnog centra "Tikvara" u Bačkoj Palanci. 

Skupu prisustvuju, pored predsednika i premijera RS, Milorada Dodika i Željke Cvijanović, prisustvuju i drugi zvaničnici Srpske, ali i lideri opozicionih stranaka, Ognjen Tadić i Mladen Ivanić, inače i član Predsedništva BiH, kao i Vukota Govedarica. 

Prisutni su i ministri Vlade Republike Srbije, poslanici u narodnim skupštinama Republike Srpske i Srbije i drugih državnih organa Srpske i Srbije, predstavnici Vojske Srbije, Srpske pravoslavne crkve, udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i brojni građani.