ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА Људи и дела трајно отргнути од заборава
– Потомци су на достојанствен начин коначно трајно отргли од заборава велике људе и велика дела од пре једног века, када су одлуком 757 делегата Велике народне скупштине у Новом Саду Банат, Бачка и Барања присаједињени Краљевини Србији – оценио је историчар Дејан Ристић гостујући на Телевизији Н-1.
– Добро промишљено обележавање великог јубилеја, чији смо сведоци били, старим и новим генерацијама је дало Музеј присаједињења у Новом Саду, који у Дунавској 35 обогаћује знање и чува сећање на те важне историјске догађаје и великане који су пре сто година извојевали националну слободу.
– Место незаборава одавно су заслужили наши великани и њихово велико непролазно дело – рекао је председник Покрајинске владе на отварању те установе у недељу, додајући да је управо незаборав најмање што смо им дужни за све оно што су за нас учинили. – Ево места на којем ће сви који долазе у наш град, у нашу Војводину, и у нашу Србију, моћи да виде ко су били сви ти велики људи, шта су све радили у једном тешком, али великом времену и како су још тада дефинисали будућност, коју ми данас живимо и коју ће живети они који ће доћи после нас.
У Музеју присаједињења се може видети више од 500 експоната и докумената који сведоче о том времену и великанима тог времена. Тамо су и портрети 21 важног делегата Велике народне скупштине, међу њима и седам жена које су прве у свету имале право да бирају, не рачунајући Енглеску и Нови Зеланд, где су жене такође имале право гласа У Музеју се може видети и оригинална војничка униформа из Великог рата, поцепана шајкача, какву је носио и војвода Путник. Тамо је и слика Велике народне скупштине 25. новембра 1918. године, затим пуномоћ који су имали сви делегати као доказ да су изабрани у својој средини да заступају место из којег долазе на Велику народну скупштину. Изложено је и звонце које је коришћено током Скупштине и, наравно, тамо стоји и портрет краља Петра Првог Карађорђевића, који је добио и свој споменик на Тргу републике. Музеј присаједињења открива важне документе старе 100 година, као и речи Јаше Томића: „Све шта год нам не копа очи, даћемо од срца народима, који с нама живе, а нису Срби”.
– Добро је што је Музеј присаједињења отворен јер он шаље јасну политичку поруку савременим политичким елитима, генерацијама, суседима да је моментом присаједињења Војводина трајно српска, имајући у виду старе историјске аспирације – оценио је Ристић.
Он је казао да су институције попут Музеја присаједињења велике, а ретке су и у Европи, и да су, уз обележавање присаједињења, које је било добро промишљено, редак пример како је требало радити у случају неких других јубилеја јер нам се често дешава да нас велики јубилеји изненађују па се тек те године сетимо да је нека стогодишњица.
– То је било добро промишљено, засновано на историјским чињеницама, без страсти, на достојанствен начин, уз обогаћивање знања и остављања трајног трага, пре свега кроз институције – истакао је Ристић.
Историчар је рекао и да производимо образовно хендикепиране грађане, а да често у установама културе нема садржаја. Он је истакао да сведочимо затварању установа културе па је отварање сваке нове институције културе у Србији велики подухват.
– То јесте редак пример добре праксе, али не треба се задржати на томе, већ подржати да се слично дешава широм Србије – казао је Ристић.
Историчар Дејан Ристић каже да нас историја учи да није суштина у границама, оне су врло променљиве, већ се треба фокусирати на оно што ће бити везивно ткиво што ниједна граница неће моћи да наруши и неће зависити од граница.
– То су идентитет, просвета, култура и наука, које не познају границе – поручио је Ристић.
Говорећи о одлуци о присаједињењу, оценио је да је она историјска и правно легитимна и легална, представљала је израз историјске воље и последњу етапу у дугом историјском процесу присаједињења старе српске историјске области матици, матичној земљи Краљевини Србији.
– Војводина је одувек била мулитетничка, и то је њена главна вредност и карактеристика и лепота – казао је Ристић. – То је чини богатом и лепом и омогућава суживот и мир у Војводини, у којој је изражена доза вековне толеранције, која је нарушавана само у неколико прилика у историји, али су житељи Војводине после сваког тог периода успевали да обнове тај високи степен толеранције и да се врате суживоту.
Казао је и да тај позитиван пример из Војводине као мултиетничке области, мултиконфесционалне, нешто што је добро и добро је што је таква као део Србије – зрачи миром, толеранцијом и суживотом.
Е. Марјанов