Европски пут Србије као пут у самоизолацију колективног запада

Ако бисмо којим случајем отворили такмичење за идеолошки наратив који је „најлошије остарио“, апсолутни победник био би свакако онај о „европском путу Србије који нема алтернативу“ .

Дводеценијска мантра о томе како Србија нема друге будућности сем оне бриселске упокојила се изненада после краће и теже болести. Тачније, током недавног самита замеља БРИКС-а у Јужној Африци. Позивом за придруживање који је  добило још пола туцета  земаља кандидата, међу којима су Египат, УАЕ, Саудијска Арабија, Аргентина, Иран  и Етиопија, испоставило да, како нам објађњава ММФ - „непостојећа алтернатива колективном западу, заправо контролише 46% светске популације, 40% глобалног БДП-а, 25% глобалног извоза и 46% производње нафте. Са перспективом пријема  још десетак држава у БРИКС,  будућност САД, ЕУ и Г7 држава делује одрживо колико вероватноћа да Србија постане чланица бриселког клуба пре 2070. Наравно, под условом да клуб преживи као функционална економска и политиичка целина. Као идеолошка и готово религиозна идеја живеће вечно,  бар у срцима домаће класе еврократа, коју ни чињенице, бађ као ни здрав разум, неће поколобеати са „заветног пута“.

Логично,  поставље се питање како је европски наратив у Србији опстао две деценије као доминантна званична политика. Посебно ако се узму уобзир истраживања јавног мњења према којима  је суверена  већина Срба и грађана Србије  против интеграција у контесту признања независности Космета, као још једног од додатних  бескрајних услова?  Сваки  иоле стручан патолог одбуцент који се бави рано преминулим идеологијама, констатоваће за европску идеју у Србији да је она била пре свега класна и социјална привилегија, а никако општенародно опредељење. Супротно фондовски подржаном покличу како ће од евроинтеграција имати користи читава Србија, пракса је показала да од бриселског опредељења корист има искључиво уска класа која га проповеда, а да остатак народа заправо плаћа читав, назовимо га, концепт, у недостаку  речи шарада.  Везаност Србије за еврозону, довела већину Срба у обавезу да плаћа инфлаторни порез  настао суматом емисијом новца и дугова Европске централне банке  и Банке федералних резерви за које се „вољно и мање вољно“ наша земља (оба)везала. За разлику од професионалних еврократа у Србији и оних у бриселским коридорима, чији се месечни синекурни приходи мере у хиљадама и десетинама хиљада евра  и које инфлација у еврозони није ни окрзнула, медијална плата у Србији, која је у јуну била 60.000 динара,  и скок цена основних животних намирница од готово 100% за само шест месеци оголила је и продубила класну разлику. Ако је за привилеговану класу европских амбиција инфлација значила да ће због раста цена свој одмор на Малдивима морати да скрати са десетодневног на једнонедељни, за пола Србије чији приходи једва добацују до медијане зараде, то значи да ће у најбољем случају за своју дневницу моћи да плате рачуне за тај дан и да купе кило меса.  С тендецимом даљег сиромашења.  У преводу, опредељење за европски пут у суштини значи опредељење за социјални колапс Србије.

За разлику од економије земаља БРИКС-а, које свој развој темеље на производњи енергије,  те реалних добара и услуга, запад и Г7 земље су живели од производње на дугова и рекета који свако морао да плати, не би ли имао приступ мополизованом финансијском тржишту новца.  Преговори око заједничке обрачунске валуте земаља БРИКС-а у суштини значе да долар, а с њим и евро, убрзано постају непотребни те да ће бити враћени власницима монете.  То  ће досадашњу инфлацију на колективном западу да претвори у хиперинфлацију. Иронија судбине је да су нас у надолазћу суперћелијску хиперинфлаторну олују увели петооктобарски реформатори. Тачније, они су бежали (тачније и даље беже)  од инфлације деведесетих. Не треба нико да има илузија како ће се завршити сукоб ова два глобална концепта. У  реалној економији  БРИКС-а Русија ће у резервоар да сипа нафту , а Брисел евро па чије возило стигне даље. Једина дилема јесте да ли ће Србија успети довољно брзо да се искрца са евроатлантског Титаника који плови ка самоизолацији  и  тиме себе сачува од надолазеће економске и социјалне катастрофе.