„ДНЕВНИК” у Книћанину: Живе уз три реке, чекају путеве
– Лепо да се неко сетио и нас –тим речима дочекује нас секретар месне заједнице Книћанин Србољуб Стојковић, одушевљен што је неко одлучио да напише који редак и о том готово заборављеном и скрајнутом месту у општини Зрењанин, које броји око 1.500 душа. – Људи не знају где је Книћанин, а ми смо за пола сата у Зрењанину, за 40 минута у Новом Саду или Београду. Окружени смо трима рекама, овде је идеално место где је могло нешто да функционише...
Упркос идеалној локацији и природи којом су окружени, Книћанин је поприлично занемарено село, које се бори да добије нови асфалт у главној улици јер је постојећи у потпуности девастиран и опасан.
– Не дај боже нешто да се деси, а може, с обзиром на то какве су рупе, можемо да заглавимо на робији – забринут је Стојковић. – Кад је рађен „Јужни ток” и све што се тамо радило, сви су пролазили кроз Книћанин. Пишем овима из ИДЦ-а који су били главни за тај пројекат, па градоначелнику... Упропастили су нам пут, а ми нисмо правили никакав проблем кад су сви тутњали овуда.
И док чекају на рехабилитацију путне инфраструктуре, не остаје им ништа друго него да се присећају шта су све успели да ураде у селу када су добијали онолико новца колико им је било потребно и довољно.
– Раније смо добијали новац за све што нам је требало, а сад – колико и шта ти Општина удели... А зна се и да, ко је ближи ватри, тај се боље огреје... Међу првима смо који смо урадили јавну чесму, средили смо купалиште на Тиси, парк у центру, три пута смо конкурисали и добили новац за бушење бунара за воду, чак смо урадили и пројекат за канализацију коју још увек немамо па и даље лежимо на септичким јамама... Ми смо село које је, у односу на друга, чак и већа, успело да уради много више – прича наш саговорник, и додаје да су успели и да опреме основну школу.
Супер место за живљење и пецање
– Може лепо да се живи у селу, али је све мање оних који раде баште – каже нам Книћанинац Дејан Антић, грађевинац који никад није пожелео да напусти своје село. – Додуше, све мање и има користи од посла у башти или на њиви, сад не може да се живи од тога...
Због тога људи иду у град да раде, али нису у предности због тога јер им је месечно потребно бар 200 евра да би ишли на посао, а то путни трошкови не покривају.
– Добијаш, као, путне трошкове и у старту си у лошијој позицији од оног ко је из града – прича Синиша Стојановић, ког смо са синовима затекли код еко-чесме с које точе воду. – Да је младима овде добро, не би ишли у Нови Сад. Како ко оде у школу тамо, тамо и остане, најчешће... Али, Тиса нам је ту, па је супер. Близу су нам три реке, природа је екстра, супер место за живљење и пецање...
Скоро су уредили обданиште за петнаестак дечице, на шта су врло поносни, као и на чињеницу да су за мање од три године успели да сазидају сеоску цркву, којој још само недостаје иконостас.
– Од спорта једино имамо Фудбалски клуб „Потисје” и на њега смо јако поносни – наглашава Стојковић. – У њему играју само наша деца. Имамо кадете, 18 њих, и први су у лиги, а имамо и први тим, њих 26 у њему игра, који нам је у Међуопштинској лиги. Битно ми је да имамо где да окупљамо и покушамо да васпитавамо децу јер физичка култура је занемарена у школском образовању... Будући да немамо пара, после сваке утакмице нађемо спонзора који нам плати вечеру. Имамо нашу салу на стадиону, од које смо се некад финансирали јер ту држимо и даће, 18. рођендане, међутим, више ни тога нема.
Опасани водом, да не би имали проблеме с поплавама, својевремено су направили готово 400 километара каналске мреже у својим атарима. Међутим, ем имају мало приватног земљишта, ем је оно државно скупо на лицитацији, а најгоре од свега је што је квалитет четврте и пете класе.
Село настало 1866. године
Село Книћанин настало је 1866. године под називом Рудолфсганад, будући да је насељено Немцима из околних села. Ново, и садашње име, добило је 1924. по војводи Стевану Книћанину, док је становништво с југа Србије почело да се досељава 1952. године. У Книћанину је некад био цивилни логор за Немце, а данас на том месту стоји спомен-обележје.
– Сви смо ушли у пољопривредну производњу узимајући кредите, а прошле године смо доживели такав крах да не знам како ћемо се извући – каже одборник у Скупштини града Зрењанина Радосав Јоцић, напомињући да су пољопривредници из Книћанина у минусу више од два милиона евра, рачунајући само оно што су уложили. – Свима смо писали за помоћ, нико се није оглушио и сви нас пребацују на локалну самоуправу. При том, ја хоћу да се бавим пољопривредом, али не могу да нађем раднике који ће да ми раде! Нека ми кажу колико хоће пара на сат, али не, њима је лакше да седну у аутобус и да иду у фирме у Нови Сад и Зрењанин...
Леа Радловачки
Фото: В. Фифа