„DNEVNIK” u Knićaninu: Žive uz tri reke, čekaju puteve
– Lepo da se neko setio i nas –tim rečima dočekuje nas sekretar mesne zajednice Knićanin Srboljub Stojković, oduševljen što je neko odlučio da napiše koji redak i o tom gotovo zaboravljenom i skrajnutom mestu u opštini Zrenjanin, koje broji oko 1.500 duša. – Ljudi ne znaju gde je Knićanin, a mi smo za pola sata u Zrenjaninu, za 40 minuta u Novom Sadu ili Beogradu. Okruženi smo trima rekama, ovde je idealno mesto gde je moglo nešto da funkcioniše...
Uprkos idealnoj lokaciji i prirodi kojom su okruženi, Knićanin je poprilično zanemareno selo, koje se bori da dobije novi asfalt u glavnoj ulici jer je postojeći u potpunosti devastiran i opasan.
– Ne daj bože nešto da se desi, a može, s obzirom na to kakve su rupe, možemo da zaglavimo na robiji – zabrinut je Stojković. – Kad je rađen „Južni tok” i sve što se tamo radilo, svi su prolazili kroz Knićanin. Pišem ovima iz IDC-a koji su bili glavni za taj projekat, pa gradonačelniku... Upropastili su nam put, a mi nismo pravili nikakav problem kad su svi tutnjali ovuda.
I dok čekaju na rehabilitaciju putne infrastrukture, ne ostaje im ništa drugo nego da se prisećaju šta su sve uspeli da urade u selu kada su dobijali onoliko novca koliko im je bilo potrebno i dovoljno.
– Ranije smo dobijali novac za sve što nam je trebalo, a sad – koliko i šta ti Opština udeli... A zna se i da, ko je bliži vatri, taj se bolje ogreje... Među prvima smo koji smo uradili javnu česmu, sredili smo kupalište na Tisi, park u centru, tri puta smo konkurisali i dobili novac za bušenje bunara za vodu, čak smo uradili i projekat za kanalizaciju koju još uvek nemamo pa i dalje ležimo na septičkim jamama... Mi smo selo koje je, u odnosu na druga, čak i veća, uspelo da uradi mnogo više – priča naš sagovornik, i dodaje da su uspeli i da opreme osnovnu školu.
Super mesto za življenje i pecanje
– Može lepo da se živi u selu, ali je sve manje onih koji rade bašte – kaže nam Knićaninac Dejan Antić, građevinac koji nikad nije poželeo da napusti svoje selo. – Doduše, sve manje i ima koristi od posla u bašti ili na njivi, sad ne može da se živi od toga...
Zbog toga ljudi idu u grad da rade, ali nisu u prednosti zbog toga jer im je mesečno potrebno bar 200 evra da bi išli na posao, a to putni troškovi ne pokrivaju.
– Dobijaš, kao, putne troškove i u startu si u lošijoj poziciji od onog ko je iz grada – priča Siniša Stojanović, kog smo sa sinovima zatekli kod eko-česme s koje toče vodu. – Da je mladima ovde dobro, ne bi išli u Novi Sad. Kako ko ode u školu tamo, tamo i ostane, najčešće... Ali, Tisa nam je tu, pa je super. Blizu su nam tri reke, priroda je ekstra, super mesto za življenje i pecanje...
Skoro su uredili obdanište za petnaestak dečice, na šta su vrlo ponosni, kao i na činjenicu da su za manje od tri godine uspeli da sazidaju seosku crkvu, kojoj još samo nedostaje ikonostas.
– Od sporta jedino imamo Fudbalski klub „Potisje” i na njega smo jako ponosni – naglašava Stojković. – U njemu igraju samo naša deca. Imamo kadete, 18 njih, i prvi su u ligi, a imamo i prvi tim, njih 26 u njemu igra, koji nam je u Međuopštinskoj ligi. Bitno mi je da imamo gde da okupljamo i pokušamo da vaspitavamo decu jer fizička kultura je zanemarena u školskom obrazovanju... Budući da nemamo para, posle svake utakmice nađemo sponzora koji nam plati večeru. Imamo našu salu na stadionu, od koje smo se nekad finansirali jer tu držimo i daće, 18. rođendane, međutim, više ni toga nema.
Opasani vodom, da ne bi imali probleme s poplavama, svojevremeno su napravili gotovo 400 kilometara kanalske mreže u svojim atarima. Međutim, em imaju malo privatnog zemljišta, em je ono državno skupo na licitaciji, a najgore od svega je što je kvalitet četvrte i pete klase.
Selo nastalo 1866. godine
Selo Knićanin nastalo je 1866. godine pod nazivom Rudolfsganad, budući da je naseljeno Nemcima iz okolnih sela. Novo, i sadašnje ime, dobilo je 1924. po vojvodi Stevanu Knićaninu, dok je stanovništvo s juga Srbije počelo da se doseljava 1952. godine. U Knićaninu je nekad bio civilni logor za Nemce, a danas na tom mestu stoji spomen-obeležje.
– Svi smo ušli u poljoprivrednu proizvodnju uzimajući kredite, a prošle godine smo doživeli takav krah da ne znam kako ćemo se izvući – kaže odbornik u Skupštini grada Zrenjanina Radosav Jocić, napominjući da su poljoprivrednici iz Knićanina u minusu više od dva miliona evra, računajući samo ono što su uložili. – Svima smo pisali za pomoć, niko se nije oglušio i svi nas prebacuju na lokalnu samoupravu. Pri tom, ja hoću da se bavim poljoprivredom, ali ne mogu da nađem radnike koji će da mi rade! Neka mi kažu koliko hoće para na sat, ali ne, njima je lakše da sednu u autobus i da idu u firme u Novi Sad i Zrenjanin...
Lea Radlovački
Foto: V. Fifa
