АЛЕКСАНДАР ЂУРЂЕВ: На путу за Стразбур-посрнуће проевропске опозиције
Већ са ове кратке временске дистанце можемо извући неколико закључака о домаћој опозицији. Ово се првенствено односи на њен бриселски део чији су представници отишли на петоколонашку екскурзију у Стразбур. Но, пођимо редом.
На децембарским изборима је тзв. проевропска опозиција дошла до свог максимума, а то нам потврђују два готово истоветна исхода током prеthodna два изборна циклуса.
Већ при крају изборног дана и током изборне ноћи, а поготово са првим прелиминарним резултатима снови бриселске опозиције су били распршени. Онда су, да ли по неком унапред осмишљеном шаблону или не, почели да се нижу догађаји један за другим као у неком филму.
Власт је оптужена за изборну крађу, лидери опозиције и са лева и са десна су испаљивали запаљиве изјаве, упрегнута је цела медијска машинерија у циљу мобилисања критичне масе, међутим толико жељено „дешавање народа“ се није десило. Упркос слабом одзиву, проевропска опозиција је позивала на „освајање“ Скупштине града, тада смо могли да видимо разгаљене опозиционе лидере који се против насиља боре насиљем.
Потиснути од стране органа реда, а понајвише од стране своје противречности, бриселска опозиција је посегла ка студентима као средству политичке борбе и притиска на јавност, међутим ни међу студентима нису нашли своје упориште.
Група политичара, суочена са својим максимумом када је у питању изборни резултат и са све већим опадањем своје мобилишуће снаге, посеже ка спољном фактору као средству притиска и полуге за освајање власти. Проевропска опозиција је пронашла савезника у од грађана отуђеној лево-либералној бриселској бирократији. Њој смета јака и стабилна Србија која води самосталну политику, чија власт почива на вољи народа, а не страних бирократа и олигарха. Смета им што Србија није увела санкције Русији, што неће да финансира рат у Украјини, као и активан однос који Србија има према својим сународницима широм региона, није им по вољи што се не одричемо Косова и Метохије, Републике Српске, што смо своји.
Резолуција ЕП је део континуитета негативних резолуција о Србији, није ни прва, вероватно не и последња, али је први пут то да је донета уз активно залагање домаћих политичара. Да бруке буде већа, ради се о вођама опозиције који желе да освоје власт. Међутим, оно што им се налази на путу, а где никаква резулуција не може да им помогне, јесте народ који је изабрао власт коју је изабрао. Плодови њихог путовања у Европу, њихово тужакање сопствене земље и сопственог народа ће се ускоро видети, већ на пролеће на локалним изборима.
Не постоје ти спин доктори, ни та медијска машинерија која може да надокнади ненадоконадиво, јер грађани Србије су могли да виде политичаре који су отишли на Запад да говоре против сопствене земље.
На неким будућим изборима грађани ће бирати између агенде и политике. Између агенде групе авантуриста који би хтели да постану Зеленски и њихових ментора, и одговорне и зреле политике дорасле духу времена.
Србији су потребни људи који нису отуђени од свог народа, људи попут Милоша Вучевића, неко ко ће бити спона између државе, цркве и народа. Особа која иза себе има дуг стаж у политици, али велики углед, као и неоспориве резултате, породичан човек и патриота, који никада није издао своје саборце и изиграо њихово поверење.
Потребни су нам људи попут Милоша, људи којима је национално на првом месту. Са таквим људима, исход је више него јасан, бриселска опозиција ће се свести на ниво статистичке грешке.