ALEKSANDAR ĐURĐEV: Na putu za Strazbur-posrnuće proevropske opozicije

Na decembarskim izborima je tzv. proevropska opozicija došla do svog maksimuma, a to nam potvrđuju dva gotovo istovetna ishoda tokom prethodna dva izborna ciklusa. 

Već pri kraju izbornog dana i tokom izborne noći, a pogotovo sa prvim preliminarnim rezultatima snovi briselske opozicije su bili raspršeni. Onda su, da li po nekom unapred osmišljenom šablonu ili ne, počeli da se nižu događaji jedan za drugim kao u nekom filmu.

Vlast je optužena za izbornu krađu, lideri opozicije i sa leva i sa desna su ispaljivali zapaljive izjave, upregnuta je cela medijska mašinerija u cilju mobilisanja kritične mase, međutim toliko željeno „dešavanje naroda“ se nije desilo. Uprkos slabom odzivu, proevropska opozicija je pozivala na „osvajanje“ Skupštine grada, tada smo mogli da vidimo razgaljene opozicione lidere koji se protiv nasilja bore nasiljem.

Potisnuti od strane organa reda, a ponajviše od strane svoje protivrečnosti, briselska opozicija je posegla ka studentima kao sredstvu političke borbe i pritiska na javnost, međutim ni među studentima nisu našli svoje uporište.

Grupa političara, suočena sa svojim maksimumom kada je u pitanju izborni rezultat i sa sve većim opadanjem svoje mobilišuće snage, poseže ka spoljnom faktoru kao sredstvu pritiska i poluge za osvajanje vlasti. Proevropska opozicija je pronašla saveznika u od građana otuđenoj levo-liberalnoj briselskoj birokratiji. Njoj smeta jaka i stabilna Srbija koja vodi samostalnu politiku, čija vlast počiva na volji naroda, a ne stranih birokrata i oligarha. Smeta im što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, što neće da finansira rat u Ukrajini, kao i aktivan odnos koji Srbija ima prema svojim sunarodnicima širom regiona, nije im po volji što se ne odričemo Kosova i Metohije, Republike Srpske, što smo svoji.

Rezolucija EP je deo kontinuiteta negativnih rezolucija o Srbiji, nije ni prva, verovatno ne i poslednja, ali je prvi put to da je doneta uz aktivno zalaganje domaćih političara. Da bruke bude veća, radi se o vođama opozicije koji žele da osvoje vlast. Međutim, ono što im se nalazi na putu, a gde nikakva rezulucija ne može da im pomogne,  jeste narod koji je izabrao vlast koju je izabrao. Plodovi njihog putovanja u Evropu, njihovo tužakanje sopstvene zemlje i sopstvenog naroda će se uskoro videti, već na proleće na lokalnim izborima.

Ne postoje ti spin doktori, ni ta medijska mašinerija koja može da nadoknadi nenadokonadivo, jer građani Srbije su mogli da vide političare koji su otišli na Zapad da govore protiv sopstvene zemlje.

Na nekim budućim izborima građani će birati između agende i politike. Između agende grupe avanturista koji bi hteli da postanu Zelenski i njihovih mentora, i odgovorne i zrele politike dorasle duhu vremena.

Srbiji su potrebni ljudi koji nisu otuđeni od svog naroda, ljudi poput Miloša Vučevića, neko ko će biti spona između države, crkve i naroda. Osoba koja iza sebe ima dug staž u politici, ali veliki ugled, kao i neosporive rezultate, porodičan čovek i patriota, koji nikada nije izdao svoje saborce i izigrao njihovo poverenje.

Potrebni su nam ljudi poput Miloša, ljudi kojima je nacionalno na prvom mestu. Sa takvim ljudima, ishod je više nego jasan, briselska opozicija će se svesti na nivo statističke greške.