ЖЕНЕ СУ НАЈБРОЈНИЈЕ ЖРТВЕ КРВАВОГ ПОГРОМА У НОВОМ САДУ Чак 79 девојчица убијено је у масовним егзекуцијама голоруких грађана
У Новосадској и Шајкашкој рацији, широко распрострањеном, али по мишљењу већине неодговарајућем називу за погром који су у јануару 1942. године над недужним становништвом свирепо спровели окупациони мађарски војници и жандарми потпомогнути и неким домаћим Мађарима, Бачка је остала, према до сада утврђеним подацима, без четири хиљаде житеља.
Од тога, две трећине чинили су Срби и трећину Јевреји. Према истраживању историчара Звонимира Голубовића, укупно је у јужној Бачкој убијено 3.809 људи. Овај историчар утврдио је да је само у Новом Саду живот у злочину почињеном од 21. до 23. јануара изгубило 1.255 људи, међу којима су готово половина или 46,89 одсто биле жене.
Женама жртвама јануарског крвавог пира 1942. године у јужној Бачкој и Новом Саду посвећена је изложба у Културном центру Новог Сада „Тужна сенка тишине” у оквиру програма „Ледена тишина”, који ова установа у сарадњи са Историјским архивом града Новог Сада и Архивом Војводине организује 12. година настојећи да не падне у заборав догађај који је у новијој историји Новог Сада и Шајкашке један од најтрагичнијих. Након појединачних изложби о три жене жртве рације - Јелки Јовандић, која је изгубила петорицу синова у погрому, великој добротворки Јелени Кон и Немици Аполонији Лауберт, која је убијена покушавајући да заштити своје православне пријатеље, у склопу поставке о местима масовних егзекуција, којим су се те установе културе раније бавиле, побијеним припадницама женског пола у тој акцији, први пут је посвећена пажња.
– У оквиру обележавања једне од најтрагичнијих епизода из богате историје Новог Сада, ове три установе уприличиле су изложбу која кроз документа и фотографије покушава да васкрсне сећање на жене страдале у рацији – каже историчар Петар Ђурђев. – По броју утврђених имена, била је то једна од најтеже погођених група становништва. Од пописаних имена људи који су страдали у Новосадској рацији, око 50 одсто су чиниле жене што довољно говори о геноциденој намери творца и реализатора акције. Жене у том тренутку нису могле да представљају никакав војни, економски или политички изазов за Хортијев режим. Јасна намера да се измени демографска структура становништва оставила је тамну сенку над историјом Новог Сада. Жене и њихово страдање су често заборављени и ово је ванредни напор да то исправимо. Ово је само почетно истраживање и надам се да ће доћи генерације историчара које ће га продубити, а ми добити јасну слику о страдању.
Без обзира што нису представљале никакву опасност по Хортијев режим, у Новом Саду тог леденог јануара, колико је до сада познато, побијено је њих 597, од чега 418 одраслих, 79 девојчица и 102 старице. По речима директора Архива Војводине др Небојше Кузмановића, у чињеници да су погубљене жене углавном младе, у фертилном добу, мајке или су то тек требале да буду, огледа се геноцидност акције. Удео жена у броју побијених представља посебност тог масовног злочина. Пре тог, такво страдање жена виђено је у бугарској зони окупиране Краљевине Србије од 1915. до 1918. године.
Мама, не дајте нас!
У оквиру предавања о злочинима мађарске власти у Бачкој у Другом светском рату у програму „Прометеја” којим је та издавачка кућа обележила сећање на Новосађане, убијене у јануару 1942. године, млада историчарка Милица Мољски истакла је случај Јелене Јовандић који, како је нагласила, сви имају обавезу да памте. По њеним речима, Јелена Јовандић је симбол страдања од 1941. до 1945. не само у Новом Саду. У питању је удовица која је изгубила тада петорицу синова од 15, 20, 24, 26 и 28 година.
–У исповести о том догађају, изјавила је да је уочи Богојављења сањала Светог Јована који јој говори да је дошао по своју војску – испричала је Милица Мољски. – Није Јелена схватила о чему се ради до 23. јануара када су у њено двориште, у данашњу Руменачку 36, дошли мађарски жандарми. Питали су синове шта су по вероисповести. На одговор да су православци, један од жандарма је казао: „Прљави Срби”. Јелену су затворили у кућу, али је могла да чује како је дозивају: „Мама, не дајте нас”, у складу са тадашњим обичајем да се родитељима персира. Чула је хице и онесвестила се.
Када је изашла напоље, видела је тела својих синова с просутим мозговима. Рекла је жандармима да и њу убију, одбили су речима да – нема потребе.
– Знали су они шта су јој урадили. Уједно су је и опљачкали, што њој, верујем у том тренутку, није ништа значило. Дозивала је помоћ, али нико се није одазивао, сви у близини су били побијени . Увече су се Мађари вратили по тела да их однесу на Штранд. Испричала је током давања исказа да су тела њених синова бацали као да су пси или дрва. Делове мозга, косе и костију своје побијене деце она је сакупила и положила у кутију коју је чувала до краја живота. На суђењу, на које је она долазила у црнини, није тражила никакву казну… Била је верујућа жена – испричала је Милица Мољски напомињући да јој је жеља да се сви сећамо страдалих, не само да се не би поновило зло, него зато што многи немају гробове који би могли да се посете.
По њеним речима, много њих је сахрањено у Дунаву. Њихови гробови не постоје – једино ако се погледа у Дунав...
Најстарија жена страдала у погрому у Новом Саду била је Јохана Бредер рођена 1850. године. На основу исказа сведока, старица са навршених преко 90 година убијена је на Успенском гробљу, а са њом је страдало још шест чланова њене породице. Најмлађе утврђено убијено дете била је Баба Крисбахер, која је тог кобног дана страдала са својим родитељима Максом и Изабелом. Али, забележен је и случај да је Катица Драгин страдала заједно са шестомесечном бебом у Шајкашкој.
Једина жена која је погинула у борби током извођења целокупне рације била је Ката Человић, рођена Батос. Человићева је била болничарка у Шајкашком партизанском одреду који се супротставио окупатору код Пустајићевог салаша 4. јануара 1942. године. Након салаша Гавре Пустајића борба се пренела до салаша Светозара Стојадиновића, после чега је уследио и сукоб код Моротванског салаша. Ту је Ката Человић, иако рањена, успела да се извуче из непријатељског окружења и оде до Чуруга, где је ухваћена и убијена.