ŽENE SU NAJBROJNIJE ŽRTVE KRVAVOG POGROMA U NOVOM SADU Čak 79 devojčica ubijeno je u masovnim egzekucijama golorukih građana
U Novosadskoj i Šajkaškoj raciji, široko rasprostranjenom, ali po mišljenju većine neodgovarajućem nazivu za pogrom koji su u januaru 1942. godine nad nedužnim stanovništvom svirepo sproveli okupacioni mađarski vojnici i žandarmi potpomognuti i nekim domaćim Mađarima, Bačka je ostala, prema do sada utvrđenim podacima, bez četiri hiljade žitelja.
Od toga, dve trećine činili su Srbi i trećinu Jevreji. Prema istraživanju istoričara Zvonimira Golubovića, ukupno je u južnoj Bačkoj ubijeno 3.809 ljudi. Ovaj istoričar utvrdio je da je samo u Novom Sadu život u zločinu počinjenom od 21. do 23. januara izgubilo 1.255 ljudi, među kojima su gotovo polovina ili 46,89 odsto bile žene.
Ženama žrtvama januarskog krvavog pira 1942. godine u južnoj Bačkoj i Novom Sadu posvećena je izložba u Kulturnom centru Novog Sada „Tužna senka tišine” u okviru programa „Ledena tišina”, koji ova ustanova u saradnji sa Istorijskim arhivom grada Novog Sada i Arhivom Vojvodine organizuje 12. godina nastojeći da ne padne u zaborav događaj koji je u novijoj istoriji Novog Sada i Šajkaške jedan od najtragičnijih. Nakon pojedinačnih izložbi o tri žene žrtve racije - Jelki Jovandić, koja je izgubila petoricu sinova u pogromu, velikoj dobrotvorki Jeleni Kon i Nemici Apoloniji Laubert, koja je ubijena pokušavajući da zaštiti svoje pravoslavne prijatelje, u sklopu postavke o mestima masovnih egzekucija, kojim su se te ustanove kulture ranije bavile, pobijenim pripadnicama ženskog pola u toj akciji, prvi put je posvećena pažnja.
– U okviru obeležavanja jedne od najtragičnijih epizoda iz bogate istorije Novog Sada, ove tri ustanove upriličile su izložbu koja kroz dokumenta i fotografije pokušava da vaskrsne sećanje na žene stradale u raciji – kaže istoričar Petar Đurđev. – Po broju utvrđenih imena, bila je to jedna od najteže pogođenih grupa stanovništva. Od popisanih imena ljudi koji su stradali u Novosadskoj raciji, oko 50 odsto su činile žene što dovoljno govori o genocidenoj nameri tvorca i realizatora akcije. Žene u tom trenutku nisu mogle da predstavljaju nikakav vojni, ekonomski ili politički izazov za Hortijev režim. Jasna namera da se izmeni demografska struktura stanovništva ostavila je tamnu senku nad istorijom Novog Sada. Žene i njihovo stradanje su često zaboravljeni i ovo je vanredni napor da to ispravimo. Ovo je samo početno istraživanje i nadam se da će doći generacije istoričara koje će ga produbiti, a mi dobiti jasnu sliku o stradanju.
Bez obzira što nisu predstavljale nikakvu opasnost po Hortijev režim, u Novom Sadu tog ledenog januara, koliko je do sada poznato, pobijeno je njih 597, od čega 418 odraslih, 79 devojčica i 102 starice. Po rečima direktora Arhiva Vojvodine dr Nebojše Kuzmanovića, u činjenici da su pogubljene žene uglavnom mlade, u fertilnom dobu, majke ili su to tek trebale da budu, ogleda se genocidnost akcije. Udeo žena u broju pobijenih predstavlja posebnost tog masovnog zločina. Pre tog, takvo stradanje žena viđeno je u bugarskoj zoni okupirane Kraljevine Srbije od 1915. do 1918. godine.
Mama, ne dajte nas!
U okviru predavanja o zločinima mađarske vlasti u Bačkoj u Drugom svetskom ratu u programu „Prometeja” kojim je ta izdavačka kuća obeležila sećanje na Novosađane, ubijene u januaru 1942. godine, mlada istoričarka Milica Moljski istakla je slučaj Jelene Jovandić koji, kako je naglasila, svi imaju obavezu da pamte. Po njenim rečima, Jelena Jovandić je simbol stradanja od 1941. do 1945. ne samo u Novom Sadu. U pitanju je udovica koja je izgubila tada petoricu sinova od 15, 20, 24, 26 i 28 godina.
–U ispovesti o tom događaju, izjavila je da je uoči Bogojavljenja sanjala Svetog Jovana koji joj govori da je došao po svoju vojsku – ispričala je Milica Moljski. – Nije Jelena shvatila o čemu se radi do 23. januara kada su u njeno dvorište, u današnju Rumenačku 36, došli mađarski žandarmi. Pitali su sinove šta su po veroispovesti. Na odgovor da su pravoslavci, jedan od žandarma je kazao: „Prljavi Srbi”. Jelenu su zatvorili u kuću, ali je mogla da čuje kako je dozivaju: „Mama, ne dajte nas”, u skladu sa tadašnjim običajem da se roditeljima persira. Čula je hice i onesvestila se.
Kada je izašla napolje, videla je tela svojih sinova s prosutim mozgovima. Rekla je žandarmima da i nju ubiju, odbili su rečima da – nema potrebe.
– Znali su oni šta su joj uradili. Ujedno su je i opljačkali, što njoj, verujem u tom trenutku, nije ništa značilo. Dozivala je pomoć, ali niko se nije odazivao, svi u blizini su bili pobijeni . Uveče su se Mađari vratili po tela da ih odnesu na Štrand. Ispričala je tokom davanja iskaza da su tela njenih sinova bacali kao da su psi ili drva. Delove mozga, kose i kostiju svoje pobijene dece ona je sakupila i položila u kutiju koju je čuvala do kraja života. Na suđenju, na koje je ona dolazila u crnini, nije tražila nikakvu kaznu… Bila je verujuća žena – ispričala je Milica Moljski napominjući da joj je želja da se svi sećamo stradalih, ne samo da se ne bi ponovilo zlo, nego zato što mnogi nemaju grobove koji bi mogli da se posete.
Po njenim rečima, mnogo njih je sahranjeno u Dunavu. Njihovi grobovi ne postoje – jedino ako se pogleda u Dunav...
Najstarija žena stradala u pogromu u Novom Sadu bila je Johana Breder rođena 1850. godine. Na osnovu iskaza svedoka, starica sa navršenih preko 90 godina ubijena je na Uspenskom groblju, a sa njom je stradalo još šest članova njene porodice. Najmlađe utvrđeno ubijeno dete bila je Baba Krisbaher, koja je tog kobnog dana stradala sa svojim roditeljima Maksom i Izabelom. Ali, zabeležen je i slučaj da je Katica Dragin stradala zajedno sa šestomesečnom bebom u Šajkaškoj.
Jedina žena koja je poginula u borbi tokom izvođenja celokupne racije bila je Kata Čelović, rođena Batos. Čelovićeva je bila bolničarka u Šajkaškom partizanskom odredu koji se suprotstavio okupatoru kod Pustajićevog salaša 4. januara 1942. godine. Nakon salaša Gavre Pustajića borba se prenela do salaša Svetozara Stojadinovića, posle čega je usledio i sukob kod Morotvanskog salaša. Tu je Kata Čelović, iako ranjena, uspela da se izvuče iz neprijateljskog okruženja i ode do Čuruga, gde je uhvaćena i ubijena.