Викторија Јанић: Техника папирног филиграна први пут на овим просторима

У наш град и на ове просторе доноси нови вид уметничког изражавања и прегршт јединствених дела богатог колорита, рађених техником папирног филиграна – све обликовано рукама. При спајању наизглед неспојивог, прва инспирација била јој је америчка уметница Лиса Нилсон, која обрађује област медицине и ради посебном техником, са чијим се радовима Викторија сусрела у време студија у Америци.

- Тада нисам ни помишљала да ћу једнога дана ја за свој рад одабрати управо ту технику – сећа се Викторија Јанић. - При повратку у Србију дуго сам тражила своје место под небом, а код нас је, нажалост, са запослењем ситуација таква каква јесте. Радила сам у банкарству, а онда су ме, заједно са већим бројем људи, отпустили. Тада сам размислила и рекла себи да нисам неспособна, сетила сам се Лисе Нилсон и њене технике, одредила концепт, проверила шта ми је потребно... Желела сам сама да стекнем свој идентитет, унесем нешто ново и иновативно. Јесам остварена, имам каријеру иза себе, али немам уметничко искуство, градим га тек сад. Две године сам посветила истраживању, а све ми је ишло са лакоћом, што сам осетила као знак да треба да наставим у том смеру. Користећи папирни филигран, уникатно дизајнирам 3Д минијатурне предмете, апстракцију, цвеће, животиње и сличне мотиве потребне за композицију дела, коју потом инсталирам у офарбану кутију липовог дрвета и урамим у стакло. 

Магични спој уметности и математике

Викторија Јанић је у мају имала изузетно успешну прву самосталну изложбу “Уметност папирног филиграна, скулптуре и инсталације – Математика, уметност и искуство”. Желела је да све крене из Новог Сада, међутим изложби је од 27. априла до 11. маја врата отворила општина Беочин у просторијама Центра за културу, спорт и туризам. Квалитет њених дела убрзо је препознат, те је већ од 7. јуна изложба отворена у Привредној комори Војводине и могуће ју је погледати до 1. августа.

- На изложби сам чула занимљиве коментаре оних који ме дуго познају: “Па ти искачеш из ових слика, као да си кроз њих књигу написала!” – открива Викторија. - Ја сам реалиста и волим да прикажем ствари какве јесу, да буду препознатљиве, то је мој правац. Уједно сам и традиционалиста, те су се међу мојим делима морали наћи “Петроварадински сат”, јер живим у Петроварадину, али и “Манастир Грачаница”.

Интересовање и љубав према уметности Викторија гаји од детињства, а за себе каже да је вештину рада рукама наследила од родитеља, чији су послови и склоности захтевали педантност, прецизност и смисао за детаље. Од детињства непрестано нешто ствара, а као tinеjyеrka сама је научила да шије, куповала је часопис “Бурда” и кројила. Искористивши стечено знање и образовање, спаја математику и уметност, а њен избор је математичар Фибоначи.

- Златни пресек и Фибоначијеви бројеви инспирисали су велике умове кроз историју и даровали су нам нека од најлепших уметничких дела у којима данас уживамо, а његове спирале и секвенце употребила сам у својим радовима – објашњава Викторија. - О Фибоначију деца уче у основној школи, а ја првенствено стварам за децу и своје радове видим у дечјим просторима. Верујем да она имају фотографско памћење и кад виде нешто, остаје им у сећању. Приказујем доста цвећа и животиња, све што сматрам да ће заинтригирати дечји ум, а колоритом у својим делима желим да их привучем и подстакнем на размишљање. Нисам имала ту срећу да се остварим као мајка, бог нам нешто подари, а нешто одузме, ја сам у овоме нашла сатисфакцију и биће ми драго ако својим радовима остварим мисију да усрећим дечја срца. Жеља ми је да им на свој начин представим праве вредности.

„Лицидерско срце“, „Морски свет“, „Лабудови“, „Сунчев систем“, „Кибиц фенстер – љубичице у прозору“, „Пчелињи плес“, „Зумбули“, „Лубенице“, „Шумска симфонија“, „Петроварадински сат“, „Манастир Грачаница“... – шаролик је свет тих уникатних дела. Сунцокрет је један од омиљених мотива ове самосталне визуелне уметнице, те се често појављује у њеним радовима, у којима је и доста психологије. Ради претежно веће формате да би, како објашњава, техника папирног филиграна дошла до изражаја, али све величине, у зависности од жеља, долазе у обзир.

- Мали радови јесу симпатични и то може да буде вид знака пажње, али кад осмишљам композицију, некако је увек видим на већој површини, јер заиста су другачији и ефекат и доживљај – потврђује Викторија Јанић. - У почетку сам радила мале формате, моји први радови су дела „Маца и мачор – хипноза једне љубави“, „Лубенице“ и „Паун“. Да бисте разумели мене и мој рад, потребно је схватити симболику и повезати је са са мојим животним искуством, међутим, оно није само моје. Паун је симбол поноса, лубеницама сам се изузетно радовала у детињству. Много људи може да се поистовети, јер и други су у раној младости, рецимо, имали љубав, волели цвеће и воће, некога изгубили... И на тај начин могу да изазовем емоцију код посматрача. Сунцокрет је један фасцинантан примерак Фибоначијевог низа, а и сама сам фасцинирана тим цветом. Одабрала сам тему Фибоначија и природе. Моја интересовања су заиста широка, волим и грчку митологију, археологију, архитектуру... Фибоначи ће увек бити ту, само ће се теме смењивати.

Б. Павковић