ВИДОВДАНСКО НАСЕЉЕ Доба када је о плацевима и жреб одлучивао

На десној страни Темеринског пута налазила се дрвара Ђурице Лишића, а мало даље – градски колски кантар. Северну границу овог простора чинио је велики јендек у који се сливала отпадна вода. Преко јендека некада је постојала циглана, власништво Српске трговачке банке, а око ње кубици пуни воде, барског биља и рибе, који су касније засути земљом”.

Тако би могао гласити увод за наградно питање у квизу на тему „Нови Сад некад и сад”, а заправо је цитирани део текста из 5. свеске  „Енциклопедије Новог Сада” Душка Попова, у одељку посвећеном Видовданском насељу. У надахнутом опису даље се помиње да је број житеља у граду после Првог светског рата нагло растао, а градске власти од 1923. године на том месту додељивале плацеве за градњу кућа. Занимљиво је то да су уз десну страну пута плацеви додељивани нижим градским службеницима, док је о будућим власницима плацева на левој страни, због превеликог броја заинтересованих, одлучивао жреб. Управо се на тој страни брзо развило насеље које је добило данашњи назив – Видовданско.

Када говоримо о Видовданском насељу, за многе познатијем као „Најлон”, поменуту локацију смештамо између Канала Дунав–Тиса–Дунав на југу, Сентандрејског пута и Клисе на западу, Темеринског пута и Малог Београда на истоку и Приморске улице и Слане баре на северу.

Доминантни тржни простор припада Најлон пијаци, где од петка до недеље све ври и врви од купаца, накупаца, продаваца и препродаваца. Многи не могу да замисле викенд без посете Најлону, а број се не зна онима који су своје четвороточкаше продали или купили на тој пијаци, нарочито у периоду док ауто-плацеви увезених половњака нису постојали. Но, има ту свега, такорећи „од игле до локомотиве”. То је место где може да се пронађе и најмања ситница, да се сретну стари пријатељи, поједе укусна пљескавица, али и да вас оџепаре. Без обзира на све, на Најлон пијаци никада и никоме не буде досадно.

Један од саговорника, којем корени сежу дубоко у Видовданско насеље, Паја Теодоровић, уз напомену да је „о њему и раније, док се успешно бавио каратеом, на страницама ’Дневника’ писао наш колега Младен Павловић”, на помен Најлон пијаце има замерки.

„Проширила се заиста, али нама који овде станујемо помало је и дозлогрдила“, каже Теодоровић: „Када се капије Најлон пијаце затворе, а продавци и потенцијални купци разиђу, овде остане тона смећа. Колико год се радници „Тржнице” трудили да све почисте, увек остане прилично тога што нарушава углед овог дела града.“

Да ипак не буде да „само куди”, Теодоровић каже да је лепота живљења у том насељу то што деца безбрижно трче испред својих кућа. То богатство се, вели, с мало чиме може поредити.

Ипак, жали за старим, лепим обичајем.

„Имам утисак да просалва славе насеља, Видовдан, из године у годину постаје све скромнија, да пада у заборав. Некада су ту биле шатре, музика, рингишпили, људи су се окупљали, било је живо од јутра до мрака, а прошле године свега један рингишпил и две тезге“, каже Паја.

Од петка до недеље у Новом  Саду „сви путеви воде” на Најлон пијацу. Тада је права уметност пронаћи паркинг-место, па чак и на огромном паркиралишту предвиђеном управо за „безболно решавање горућег проблема”. Преосталим данима овде има места „кол’ко волиш“, али опет не делује сабласно празан. Паркинг од понедељка до четвртка постаје полигон за обуку возача, које све бројне ауто-школе обилато користе.

А историјат упућује и на велику поплаву из 1926. године, када је насеље страдало, да би после подизања насипа и оснивања Удружења за заштиту од поплаве и унапређење Видовданског насеља, три године касније становници подигли камени крст. Учинили су то у славу заштитника, Светог Вида.

Деца Видовданаца школске часове од првог до осмог разреда похађају у старој згради некадашње школе „Ђура Јакшић”, а сада истуреног одељења клисанске школе „Душан Радовић”.

Овдашње становнике посебно тишти недостатак амбуланте. Нарочито то иритира у време епидемије грипа, када се сви „ровити” из околних насеља сјате ка Клиси.

Прекопута поменуте Најлон пијаце је фудбалски терен, на којем игра „Црвена звезда”. За неке је тај клуб „Звезда с Најлона”, која се у овој сезони налази у златној средини Српске лиге – група Војводина.

Тик до „Звездиног” терена, у правцу Великог рита, уређује се већ дуже велика површина, где треба да никне, како су нам овдашњи становници објаснили, управна зграда „Градског зеленила”. Од те чињенице важнија је она да тај део града наставља да се урбанизује и да ће добијањем новог руха свакако постати лепши и привлачнији за неке будуће становнике.

С. Савић