VIDOVDANSKO NASELJE Doba kada je o placevima i žreb odlučivao
„Na mestu gde se danas nalazi stambeno naselje, nekada su bila gumna zemljoradnika iz Salajke i Podbare i taj prostor preko Kanala nazivao se ’Osamnaest katastarskih jutara’.
Na desnoj strani Temerinskog puta nalazila se drvara Đurice Lišića, a malo dalje – gradski kolski kantar. Severnu granicu ovog prostora činio je veliki jendek u koji se slivala otpadna voda. Preko jendeka nekada je postojala ciglana, vlasništvo Srpske trgovačke banke, a oko nje kubici puni vode, barskog bilja i ribe, koji su kasnije zasuti zemljom”.
Tako bi mogao glasiti uvod za nagradno pitanje u kvizu na temu „Novi Sad nekad i sad”, a zapravo je citirani deo teksta iz 5. sveske „Enciklopedije Novog Sada” Duška Popova, u odeljku posvećenom Vidovdanskom naselju. U nadahnutom opisu dalje se pominje da je broj žitelja u gradu posle Prvog svetskog rata naglo rastao, a gradske vlasti od 1923. godine na tom mestu dodeljivale placeve za gradnju kuća. Zanimljivo je to da su uz desnu stranu puta placevi dodeljivani nižim gradskim službenicima, dok je o budućim vlasnicima placeva na levoj strani, zbog prevelikog broja zainteresovanih, odlučivao žreb. Upravo se na toj strani brzo razvilo naselje koje je dobilo današnji naziv – Vidovdansko.
Kada govorimo o Vidovdanskom naselju, za mnoge poznatijem kao „Najlon”, pomenutu lokaciju smeštamo između Kanala Dunav–Tisa–Dunav na jugu, Sentandrejskog puta i Klise na zapadu, Temerinskog puta i Malog Beograda na istoku i Primorske ulice i Slane bare na severu.
Dominantni tržni prostor pripada Najlon pijaci, gde od petka do nedelje sve vri i vrvi od kupaca, nakupaca, prodavaca i preprodavaca. Mnogi ne mogu da zamisle vikend bez posete Najlonu, a broj se ne zna onima koji su svoje četvorotočkaše prodali ili kupili na toj pijaci, naročito u periodu dok auto-placevi uvezenih polovnjaka nisu postojali. No, ima tu svega, takoreći „od igle do lokomotive”. To je mesto gde može da se pronađe i najmanja sitnica, da se sretnu stari prijatelji, pojede ukusna pljeskavica, ali i da vas odžepare. Bez obzira na sve, na Najlon pijaci nikada i nikome ne bude dosadno.
Jedan od sagovornika, kojem koreni sežu duboko u Vidovdansko naselje, Paja Teodorović, uz napomenu da je „o njemu i ranije, dok se uspešno bavio karateom, na stranicama ’Dnevnika’ pisao naš kolega Mladen Pavlović”, na pomen Najlon pijace ima zamerki.
„Proširila se zaista, ali nama koji ovde stanujemo pomalo je i dozlogrdila“, kaže Teodorović: „Kada se kapije Najlon pijace zatvore, a prodavci i potencijalni kupci raziđu, ovde ostane tona smeća. Koliko god se radnici „Tržnice” trudili da sve počiste, uvek ostane prilično toga što narušava ugled ovog dela grada.“
Da ipak ne bude da „samo kudi”, Teodorović kaže da je lepota življenja u tom naselju to što deca bezbrižno trče ispred svojih kuća. To bogatstvo se, veli, s malo čime može porediti.
Ipak, žali za starim, lepim običajem.
„Imam utisak da prosalva slave naselja, Vidovdan, iz godine u godinu postaje sve skromnija, da pada u zaborav. Nekada su tu bile šatre, muzika, ringišpili, ljudi su se okupljali, bilo je živo od jutra do mraka, a prošle godine svega jedan ringišpil i dve tezge“, kaže Paja.
Od petka do nedelje u Novom Sadu „svi putevi vode” na Najlon pijacu. Tada je prava umetnost pronaći parking-mesto, pa čak i na ogromnom parkiralištu predviđenom upravo za „bezbolno rešavanje gorućeg problema”. Preostalim danima ovde ima mesta „kol’ko voliš“, ali opet ne deluje sablasno prazan. Parking od ponedeljka do četvrtka postaje poligon za obuku vozača, koje sve brojne auto-škole obilato koriste.
A istorijat upućuje i na veliku poplavu iz 1926. godine, kada je naselje stradalo, da bi posle podizanja nasipa i osnivanja Udruženja za zaštitu od poplave i unapređenje Vidovdanskog naselja, tri godine kasnije stanovnici podigli kameni krst. Učinili su to u slavu zaštitnika, Svetog Vida.
Deca Vidovdanaca školske časove od prvog do osmog razreda pohađaju u staroj zgradi nekadašnje škole „Đura Jakšić”, a sada isturenog odeljenja klisanske škole „Dušan Radović”.
Ovdašnje stanovnike posebno tišti nedostatak ambulante. Naročito to iritira u vreme epidemije gripa, kada se svi „roviti” iz okolnih naselja sjate ka Klisi.
Prekoputa pomenute Najlon pijace je fudbalski teren, na kojem igra „Crvena zvezda”. Za neke je taj klub „Zvezda s Najlona”, koja se u ovoj sezoni nalazi u zlatnoj sredini Srpske lige – grupa Vojvodina.
Tik do „Zvezdinog” terena, u pravcu Velikog rita, uređuje se već duže velika površina, gde treba da nikne, kako su nam ovdašnji stanovnici objasnili, upravna zgrada „Gradskog zelenila”. Od te činjenice važnija je ona da taj deo grada nastavlja da se urbanizuje i da će dobijanjem novog ruha svakako postati lepši i privlačniji za neke buduće stanovnike.
S. Savić