Велики рит – како се зове, тако и изгледа
Ромско насеље Велики рит, на рубу Новог Сада, и даље прилично личи на неки рит, нарочито када падне киша. Сунчани јануар мештанима тог дела града не ствара блатњаве проблеме, али су далеко од тога да им је живот задовољавајући.
Већ месецима кубуре са струјом, коју имају само након поноћи па до јутра, немају канализацију ни асфалт, а на главној раскрници с Темеринском улицом немају семафор, те се с времена на време деси да неко дете настрада. А кад већ спомињемо децу – многи не иду у школу јер, како кажу – „нема места”.
„Уписали смо децу у школу „Душан Радовић” још у мају па су нам рекли да ће нам се јавити за десет дана. Ми смо чекали два месеца, да би нам рекли да немају места“, жали се један мештанин Великог рита чија би два сина сад требало да иду у трећи и четврти разред.“Коме да се жалимо? Немамо коме. Ми јесмо Роми, али нисмо неваспитани. Ми старији смо се и школовали, али зашто да ова деца не иду у школу? Ако ми нисмо нешто успели у животу, зашто да тако буде и с нашом децом и да седе на улици?“
А малишани – човек би помислио да се радују што не морају да иду у школу, међутим, и те како би волели да имају такву обавезу.
„Ја волим школу и фудбал“, прича мали Елмир (9) који зна да чита и пише, а зна и математику.
„Три плус пет је осам! По цео дан се играмо, фудбала, жмурке, свашта...“, каже он.
Како се његов отац пожалио, да је био у школи, не би повредио око, које је пре три дана оперисао.
Осим што у школи нема места, старији кажу да им децу не би примили на наставу кад их виде прљаве. А како да се окупају и обуку у чисто кад немају струју? Тако и један продавац довикује: „Не треба ниједно дете да иде у школу кад немамо струју!”
„Овде су били председници који су крали, ишли су од куће до куће и наплаћивали струју, сви смо редовно плаћали, а сав тај новац су покрали“, каже наш саговорник.“Шта смо ми ту криви? Половину су уплатили, а половину себи ставили у џеп и сад има дугова.“
Кад смо упитали продавачицу како коментарише то што нема струје, узвратила је питањем: „Како да живиш без струје? Јел’ можеш да умреш па да живиш? Имам посла, не могу да причам...”
А струја им дође око поноћи и траје до јутра.
„А шта ће ми струја кад спавам? Не могу у светлу да спавам. Ја гасим светло, стварно вам кажем“, уверава нас у шали Салих Ајети, који се пре гоово 20 година с Косова доселио у Велики рит.“Ми зовемо „Електровојводину”, они дођу да укључе струју, после десет минута опет нестане. Све нам се квари у кући.“
Једна од опција је, како неки предлажу, да се окупе и штрајкују, да затворе све путеве и „да видиш како ће сви да дођу да се реши проблем”. Међутим, први проблем је тај што до таквог окупљања ни не може да дође.
„Немамо иницијатора за штрајк“, наводи млади Далип Салихи.“Ја не могу да будем иницијатор, треба неко ко је искуснији. Треба да се иде у месну заједницу да се добије одобрење. Имамо ми мало школе, знамо како то иде.“
У Великом риту живи око 2.500 људи, од тога више од половине чине деца. Преко 300 домаћинстава смештено је у нелегализованим кућама без бројева у безименим улицама. Али, поштар их све поименце пронађе! Како мештани кажу, пре тридесетак година куће су биле лошије, лошије се и живело, а чини се као да од овога сада не може бити горе.
Л. Радловачки
