Veliki rit – kako se zove, tako i izgleda

Već mesecima kubure sa strujom, koju imaju samo nakon ponoći pa do jutra, nemaju kanalizaciju ni asfalt, a na glavnoj raskrnici s Temerinskom ulicom nemaju semafor, te se s vremena na vreme desi da neko dete nastrada. A kad već spominjemo decu – mnogi ne idu u školu jer, kako kažu – „nema mesta”.

„Upisali smo decu u školu „Dušan Radović” još u maju pa su nam rekli da će nam se javiti za deset dana. Mi smo čekali dva meseca, da bi nam rekli da nemaju mesta“, žali se jedan meštanin Velikog rita čija bi dva sina sad trebalo da idu u treći i četvrti razred.“Kome da se žalimo? Nemamo kome. Mi jesmo Romi, ali nismo nevaspitani. Mi stariji smo se i školovali, ali zašto da ova deca ne idu u školu? Ako mi nismo nešto uspeli u životu, zašto da tako bude i s našom decom i da sede na ulici?“

A mališani – čovek bi pomislio da se raduju što ne moraju da idu u školu, međutim, i te kako bi voleli da imaju takvu obavezu.

„Ja volim školu i fudbal“, priča mali Elmir (9) koji zna da čita i piše, a zna i matematiku.

„Tri plus pet je osam! Po ceo dan se igramo, fudbala, žmurke, svašta...“, kaže on.

Kako se njegov otac požalio, da je bio u školi, ne bi povredio oko, koje je pre tri dana operisao.

Osim što u školi nema mesta, stariji kažu da im decu ne bi primili na nastavu kad ih vide prljave. A kako da se okupaju i obuku u čisto kad nemaju struju? Tako i jedan prodavac dovikuje: „Ne treba nijedno dete da ide u školu kad nemamo struju!”

„Ovde su bili predsednici koji su krali, išli su od kuće do kuće i naplaćivali struju, svi smo redovno plaćali, a sav taj novac su pokrali“,  kaže naš sagovornik.“Šta smo mi tu krivi? Polovinu su uplatili, a polovinu sebi stavili u džep i sad ima dugova.“

Kad smo upitali prodavačicu kako komentariše to što nema struje, uzvratila je pitanjem: „Kako da živiš bez struje? Jel’ možeš da umreš pa da živiš? Imam posla, ne mogu da pričam...”

A struja im dođe oko ponoći i traje do jutra.

„A šta će mi struja kad spavam? Ne mogu u svetlu da spavam. Ja gasim svetlo, stvarno vam kažem“, uverava nas u šali Salih Ajeti, koji se pre goovo 20 godina s Kosova doselio u Veliki rit.“Mi zovemo „Elektrovojvodinu”, oni dođu da uključe struju, posle deset minuta opet nestane. Sve nam se kvari u kući.“

Jedna od opcija je, kako neki predlažu, da se okupe i štrajkuju, da zatvore sve puteve i „da vidiš kako će svi da dođu da se reši problem”. Međutim, prvi problem je taj što do takvog okupljanja ni ne može da dođe.

„Nemamo inicijatora za štrajk“, navodi mladi Dalip Salihi.“Ja ne mogu da budem inicijator, treba neko ko je iskusniji. Treba da se ide u mesnu zajednicu da se dobije odobrenje. Imamo mi malo škole, znamo kako to ide.“

U Velikom ritu živi oko 2.500 ljudi, od toga više od polovine čine deca. Preko 300 domaćinstava smešteno je u nelegalizovanim kućama bez brojeva u bezimenim ulicama. Ali, poštar ih sve poimence pronađe! Kako meštani kažu, pre tridesetak godina kuće su bile lošije, lošije se i živelo, a čini se kao da od ovoga sada ne može biti gore.

L. Radlovački