ВЕК И ПО ЈАВНОГ ПРЕВОЗА У НС Од налицканих фијакера до плавог „волва”
На иницијативу многих грађана, а у оквиру туристичке атракције „Новосадског винтер феста“ 2016. године, на Тргу слободе у Новом Саду појавио се фијакериста Небојша Живановић са својим двопрегом.
Било је то први пут да фијакер, после три деценије, буде на услузи гостима и Новосађанима, жељних мира и спокојства попут некадашњих времена. За овогодишњу туристичку сезону Небојша Живановић припрема своју нову запрегу. Ради се о перелепој, „Викторији“, купљеној у Немачкој, тамно зелене боје, са црним кожним седиштем за четири путника, којима „кројц федери“ гарантују удобну вожњу. Тако се Нови Сад, придружује Бечу, Будимпешти, Берлину, Паризу, Риму и многим другим светским туристичким метрополама.
Све до 18. века превоз путника код нас је, углавном, обављан неудобним сељачким колима са арњевима, без федера, а касније и са таљигама. Први фијакери у Војводини и Новом Саду појавили су се тек пре век и по. Забележено је да је Магистрат Слободног краљевског града Новог Сада, 1852. године издао дозволу Николи Лауту, из Удружења за брза кола у Баји, да отпочне превоз путника у нашем граду. Само осам година касније, потреба за фијакерима је толико порасла да је било чак 115 свечаних запрега, па је било неопходно да се уведе потпуни ред у тој делатности. Управни одбор Магистрата је 16. новембра 1897. признао Статут новосадским фијакеристима са јединственом тарифом као у Будимпешти. Од тада, па до појаве првих трамваја 1911, фијакери су били главно превозно средство у граду. Имали су возни ред утврђене сатнице у току дана. Захтев је био да кочије буду нумерисане и уредне, а опрема исправна. Кочијаши су били обавезни да буду уредни и да се културно понашају, као и да, без пословне потребе, не разговарају са својим путницима. Од 1903. фијакеристи су имали одређена стајалишта: испред Градске куће и код Железничке станице –иза данашње Лиманске пијаце. Углавном су служили за превоз путника до Покрајинске болнице и пијаце у Темеринској улици.
Од 1901. у Новом Саду су почели да саобраћају омнибуси од Градске куће до Железничке станице. Била су то већа путничка кола са коњском запрегом за превоз путника. Омнибус је имао покривен кров, неколико прозора, а вукла су га два коња. Од 1. марта 1901. у Новом Саду су почела да саобраћају два омнибуса од Градске куће до Железничјке станице. Предузимачи су 1917. у сезони купања, добили дозволу за превоз путника на релацији Градска кућа - Штранд. Коришћена су два омнибусда са по 16 седишта у време од 13 до 20 часова. Ова врста превоза није дуго коришћена. Слична судбина задесила је и фијакере. У Новом Саду је 1926. године, по узору на европске престонице, одлучено да се укидањем два фијакера створи место за ауто-такси. Број фијакера се нагло смањио и увођењем електричних трамваја 30. септембра 1911. године. Тако је у Новом Саду 1936. било 88 фијакера за јавни превоз.
Средином прошлог века, због надирања аутомобилистичких таксиста, стајалиште преосталих пет-шест фијакера је пресељено у данашњу улицу Модене, да би се последњи сћућурили у улици Илије Огњановића – иза Дома културе. Стеван Лазукић, Јован Вајдл, Борислав Михајловић и други фоторепортери листа „Дневник“, својим уметничким радом, овековечили су овај тужан крај некада чувених и незаобилазних фијакера и њихових власника. Нажалост, веома је мало оних који би, евентуално, могли да се сете имена последњег фијакеристе. Према извесним информацијама ради се о Чика Андрашу, високом, витком и наочитом човеку, који је пленио своје муштерије културним и врло услужним понашањем, за разлику од Парадоша, некадашњих гордих господских кочијаша. Била би права штета да право име последњег новосадског фијакеристе након Другог светског рата, остане заборављено.
Али за фијакере заборава нема. Многим нашим старијим грађанима још увек у ушима одзвања пријатан звук клепетања племенитог дрвета точкова и шкрипа каросерије фијакера уз равномерни топот коња. Фијакери су, ненаметљиво али увек присутни, вековима одржавали величанствену спону између човека, као најинтелигентнијег бића, племенитих коња и точка, једног од најгенијалнијих открића. Непревазиђен је то склад какав се ретко где може срести. Блистав, елегантан, угланцан и подмазан, фијакер је јездио кроз време и простор, сведочећи немо, дугу историју људског рода. Увео је праксу путовања људи по сувом, замењујући тако бродове на рекама. Последњих деценија све већи број младих са сетом гледа на фијакере, као некада њихови очеви и дедови. Много тога се враћа на старе, праве вредности. Фијакери поново улицама језде. Сада је и све већи број свадби у којима напред иду окићени фијакери, а тек позади луксузне лимузине.
Б. Крстин
