VEK I PO JAVNOG PREVOZA U NS Od nalickanih fijakera do plavog „volva”

Bilo je to prvi put da fijaker, posle tri decenije, bude na usluzi gostima i Novosađanima, željnih mira i spokojstva poput nekadašnjih vremena. Za ovogodišnju turističku sezonu Nebojša Živanović priprema svoju novu zapregu. Radi se o perelepoj, „Viktoriji“, kupljenoj u Nemačkoj, tamno zelene boje, sa crnim kožnim sedištem za četiri putnika, kojima „krojc federi“ garantuju udobnu vožnju. Tako se Novi Sad, pridružuje Beču, Budimpešti, Berlinu, Parizu, Rimu i mnogim drugim svetskim turističkim metropolama.

Sve do 18. veka prevoz putnika kod nas je, uglavnom, obavljan neudobnim seljačkim kolima sa arnjevima, bez federa, a kasnije i sa taljigama. Prvi fijakeri u Vojvodini i Novom Sadu pojavili su se tek pre vek i po. Zabeleženo je da je Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada, 1852. godine izdao dozvolu Nikoli Lautu, iz Udruženja za brza kola u Baji, da otpočne prevoz putnika u našem gradu. Samo osam godina kasnije, potreba za fijakerima je toliko porasla da je bilo čak 115 svečanih zaprega, pa je bilo neophodno da se uvede potpuni red u toj delatnosti. Upravni odbor Magistrata je 16. novembra 1897. priznao Statut novosadskim fijakeristima sa jedinstvenom tarifom kao u Budimpešti. Od tada, pa do pojave prvih tramvaja 1911, fijakeri su bili glavno prevozno sredstvo u gradu. Imali su vozni red utvrđene satnice u toku dana. Zahtev je bio da kočije budu numerisane i uredne, a oprema ispravna. Kočijaši su bili obavezni da budu uredni i da se kulturno ponašaju, kao i da, bez poslovne potrebe, ne razgovaraju sa svojim  putnicima. Od 1903. fijakeristi su imali određena stajališta: ispred Gradske kuće i kod Železničke stanice –iza današnje Limanske pijace. Uglavnom su služili za prevoz putnika do Pokrajinske bolnice i pijace u Temerinskoj ulici.

Od 1901. u Novom Sadu su počeli da saobraćaju omnibusi od Gradske kuće  do Železničke stanice. Bila su to veća putnička kola sa konjskom zapregom za prevoz putnika. Omnibus je imao pokriven krov, nekoliko prozora, a vukla su ga dva konja. Od 1. marta 1901. u Novom Sadu su počela da saobraćaju dva omnibusa od Gradske kuće do Železničjke stanice. Preduzimači su 1917. u sezoni kupanja, dobili dozvolu za prevoz putnika na relaciji Gradska kuća - Štrand. Korišćena su dva omnibusda sa po 16 sedišta  u vreme od 13 do 20 časova. Ova vrsta prevoza nije dugo korišćena. Slična sudbina zadesila je i fijakere. U Novom Sadu je 1926. godine, po uzoru na evropske prestonice, odlučeno da se ukidanjem dva fijakera stvori mesto za auto-taksi. Broj fijakera se naglo smanjio i uvođenjem električnih tramvaja 30. septembra 1911. godine. Tako je u Novom Sadu 1936. bilo 88 fijakera za javni prevoz.

Sredinom prošlog veka, zbog nadiranja automobilističkih taksista, stajalište preostalih pet-šest fijakera je preseljeno u današnju ulicu Modene, da bi se poslednji sćućurili u ulici Ilije Ognjanovića – iza Doma kulture. Stevan Lazukić, Jovan Vajdl, Borislav Mihajlović i drugi fotoreporteri lista „Dnevnik“, svojim umetničkim radom, ovekovečili su ovaj tužan kraj nekada čuvenih i nezaobilaznih fijakera i njihovih vlasnika. Nažalost, veoma je malo onih koji bi, eventualno, mogli da se sete imena poslednjeg fijakeriste. Prema izvesnim informacijama radi se o Čika Andrašu, visokom, vitkom i naočitom čoveku, koji je plenio svoje mušterije kulturnim i vrlo uslužnim ponašanjem, za razliku od Paradoša, nekadašnjih gordih gospodskih kočijaša. Bila bi prava šteta da pravo ime poslednjeg novosadskog fijakeriste nakon Drugog svetskog rata, ostane zaboravljeno.

Ali za fijakere zaborava nema. Mnogim našim starijim građanima još uvek u ušima odzvanja prijatan zvuk klepetanja plemenitog drveta točkova i škripa karoserije fijakera uz ravnomerni topot konja. Fijakeri su, nenametljivo ali uvek prisutni, vekovima održavali veličanstvenu sponu između čoveka, kao najinteligentnijeg bića, plemenitih konja i točka, jednog od najgenijalnijih otkrića. Neprevaziđen je to sklad kakav se retko gde može sresti. Blistav, elegantan, uglancan i podmazan, fijaker je jezdio kroz vreme i prostor, svedočeći nemo, dugu istoriju ljudskog roda. Uveo je praksu putovanja ljudi po suvom, zamenjujući tako brodove na rekama. Poslednjih decenija sve veći broj mladih sa setom gleda na fijakere, kao nekada njihovi očevi i dedovi. Mnogo toga se vraća na stare, prave vrednosti. Fijakeri ponovo ulicama jezde. Sada je i sve veći broj svadbi u kojima napred idu okićeni fijakeri, a tek pozadi luksuzne limuzine. 

B. Krstin