Упркос знању и звању, млади слепи и слабовиди без посла
У Новом Саду има десетак младих који су слепи или слабовиди, радно способни али и незапослени јер за њих у нашем граду, из неког разлога, нема посла. Међу њима је и Милан Ђилас, који је завршио Економски факултет који је плаћао свирајући по журкама, иако има десет одсто вида.
Тренутно је потпредседник Градске организације слепих и слабовидих, али му то не представља пречицу до запослења, штавише, разочарано наводи да је у протеклих десет година само једна особа из те институције успела да се запосли.
– У петом-шестом разреду основне школе почео је да ми слаби вид и знао сам шта ће бити – наводи Милан који је, упркос изненадном хендикепу, редовно завршио гимназију у Врбасу. – Ако хоћеш да радиш и имаш нешто, мораш да завршиш факултет. Кад сам уписао факултет „коштао сам” државу тако што сам свирао и плаћао студије 90.000 динара. Нико ми није рекао да сам имао право на бесплатно школовање.
Упркос разним покушајима и разговорима с надлежнима да њему и осталима пронађу посао, сваки пут би дошли до одговора да постоје јавни радови за особе с инвалидитетом. Међутим, како наш саговорник истиче, он се није изборио за факултетску диплому да би добио посао на неколико месеци и радио за минималац.
– Завршио сам државни факултет јер нисам хтео да идем линијом мањег отпора, баш зато што сам желео да дођем у ситуацију да сада с вама могу да разговарам и да ми неко уважи и звање и знање – говори Ђилас, додајући да би без проблема могао да буде професор. – Закони који се тичу особа с инвалидитетом нису правилни, имају много рупа. Њих доносе они који виде и немају другу перцепцију, не знају које су наше реалне потребе. Треба направити неку стратегију, показати људима какав је живот у нашим ципелама.
Чак је и Градска организација слепих и слабовидих Новог Сада ове године добила 300.000 динара мање од Града, те су приморани на то да, или смање плате запосленима – секретарици и рачуновођи, или да једну отпусте, будући да новцем који добију покривају искључиво елементарне трошкове.
Млади који имају неки инвалидитет наилазе на више препрека него остали њихови вршњаци, нарочито када је реч о образовању. Једна баријера су родитељи који или нису у могућности или немају развијену свест о томе да треба да „гурају” своју децу. Друга баријера су они сами, млади који нису заинтересовани да напредују или мисле да је тако нешто немогуће.
– Такође, родитељи дођу и траже игрице за слепу децу, а нису заинтересовани да их науче да користе Брајево писмо, да науче неки занат и слично – каже потпредседник Градске организације слепих и слабовидих Новог Сада Милан Ђилас. – Фали нам храбрости и образовања, али и културе живљења.
Л. Радловачки