Uprkos znanju i zvanju, mladi slepi i slabovidi bez posla
U Novom Sadu ima desetak mladih koji su slepi ili slabovidi, radno sposobni ali i nezaposleni jer za njih u našem gradu, iz nekog razloga, nema posla. Među njima je i Milan Đilas, koji je završio Ekonomski fakultet koji je plaćao svirajući po žurkama, iako ima deset odsto vida.
Trenutno je potpredsednik Gradske organizacije slepih i slabovidih, ali mu to ne predstavlja prečicu do zaposlenja, štaviše, razočarano navodi da je u proteklih deset godina samo jedna osoba iz te institucije uspela da se zaposli.
– U petom-šestom razredu osnovne škole počeo je da mi slabi vid i znao sam šta će biti – navodi Milan koji je, uprkos iznenadnom hendikepu, redovno završio gimnaziju u Vrbasu. – Ako hoćeš da radiš i imaš nešto, moraš da završiš fakultet. Kad sam upisao fakultet „koštao sam” državu tako što sam svirao i plaćao studije 90.000 dinara. Niko mi nije rekao da sam imao pravo na besplatno školovanje.
Uprkos raznim pokušajima i razgovorima s nadležnima da njemu i ostalima pronađu posao, svaki put bi došli do odgovora da postoje javni radovi za osobe s invaliditetom. Međutim, kako naš sagovornik ističe, on se nije izborio za fakultetsku diplomu da bi dobio posao na nekoliko meseci i radio za minimalac.
– Završio sam državni fakultet jer nisam hteo da idem linijom manjeg otpora, baš zato što sam želeo da dođem u situaciju da sada s vama mogu da razgovaram i da mi neko uvaži i zvanje i znanje – govori Đilas, dodajući da bi bez problema mogao da bude profesor. – Zakoni koji se tiču osoba s invaliditetom nisu pravilni, imaju mnogo rupa. Njih donose oni koji vide i nemaju drugu percepciju, ne znaju koje su naše realne potrebe. Treba napraviti neku strategiju, pokazati ljudima kakav je život u našim cipelama.
Čak je i Gradska organizacija slepih i slabovidih Novog Sada ove godine dobila 300.000 dinara manje od Grada, te su primorani na to da, ili smanje plate zaposlenima – sekretarici i računovođi, ili da jednu otpuste, budući da novcem koji dobiju pokrivaju isključivo elementarne troškove.
Mladi koji imaju neki invaliditet nailaze na više prepreka nego ostali njihovi vršnjaci, naročito kada je reč o obrazovanju. Jedna barijera su roditelji koji ili nisu u mogućnosti ili nemaju razvijenu svest o tome da treba da „guraju” svoju decu. Druga barijera su oni sami, mladi koji nisu zainteresovani da napreduju ili misle da je tako nešto nemoguće.
– Takođe, roditelji dođu i traže igrice za slepu decu, a nisu zainteresovani da ih nauče da koriste Brajevo pismo, da nauče neki zanat i slično – kaže potpredsednik Gradske organizacije slepih i slabovidih Novog Sada Milan Đilas. – Fali nam hrabrosti i obrazovanja, ali i kulture življenja.
L. Radlovački