УЧИТЕЉСКИМ ПОСЛОМ НЕГОВАЛИ ЖИВОТ ДВА НАРОДА Каролина и Тибор Милановић, НАЈСТАРИЈИ БРАЧНИ ПАР у Будисави

Током дугог радног века успевали су да изнедре на десетине генерација ђака, које су од малих ногу учили бројевима и словима, али што је још важније, трудили се да их усмере лепом понашању и васпитању како би након школовања постали бољи људи.

Иако је наизглед њихова професија значила да би они требало да се посвете деци, њихова васпитно-образовна делатност превазишла је оквире школе у Будисави. Уколико бисмо желели нешто више да сазнамо о малом војвођанском месту покрај Новог Сада, можемо да се обратимо управо њима јер су они, како кажу, док су били учитељи држали пулс становништва, па данас веома добро познају читаву историју села.

– Знамо о Будисави онолико колико може човек да сакупи са 93 године, скоро све, о самом оснивању насеља, школовању, имовинском стању – рекао је за наш лист Тибор Милановић. – Овде смо се родили и цео живот смо у истом месту.

Каролина потиче из занатске породице, док је Тибор рођен у кући пољопривредника. Он се тако присетио и првих дана учитељског посла дајући мали осврт на кратку историју села, јер је након његовог оснивања, убрзо почела да ради и прва школа 1886. године, која је посебно значајна за најстарији брачни пар у Будисави.

– До 1920. настава се одржавала на мађарском и немачком језику, а после је уведена настава и на српском језику – казао је Милановић. – Тако су и други становници могли боље да се школују, а чији су корени до другог колена били српски. У Будисави су живеле породице Анталић, Антоновић, Дробњик, Галић, Хашовић, Мандић, Милановић, Петровић, Дерковић, Пробојчевић и Скотовић, чији потомци су и данас у селу. Када сам ја ишао у школу, за нас је била организована настава у такозваним словенско-мађарским одељењима, до 1944. године.

Радни век Тибора и Каролине почиње убрзо након завршетка школовања, када обоје уписују Мађарску учитељску школу у Новом Саду у којој су током седам година постојања установе стасале три генерације.

– Завршила сам осам разреда на мађарском језику и почела да радим у земљорадничкој задрузи као административни радник – присетила се Каролина Милановић. – Мој отац је читајући новине видео да се отвара учитељска школа за Мађаре. Одлучила сам да се упишем, а пошто сам била одлична ученица, добила сам и стипендију и успешно завршила школу у интернату.

Каролина је касније започела каријеру у Камендину, држећи часове у обе смене са 150 ученика уз додатни друштвено-одговорни рад.

– Иако сам била почетница могла сам и морала све сама да радим – навела је наша саговорница. – Учествовала сам у разним програмима и након посла. Било је тада доста тешко, али сам тако научила да радим.

Пре заједничког службовања у Будисави, Тибор и Каролина радили су у Каћу, а убрзо прелазе у родно место где су радили до пензије.

– Нерадо бисмо дошли кући јер смо се на неки начин плашили како ћемо радити са познаницима с којима смо до пре годину дана били на Ти – истакао је Тибор. – Прве године родио нам се првенац, Каролина је отишла на порођајно одсуство, тако да сам водио своје и њено одељење, српски језик, географију, фискултуру и ручни рад. Девет часова сам имао сваког дана, током две године, можете мислити колико је тад било напорно радити. На крају крајева и ја сам био почетник.

Током своје учитељске каријере Тибор је био и директор школе у Будисави чак десет година, а после је био наставник језика друштвене средине, све до 1990. године, када званично одлази у пензију.

– Будисава је увек била међу насељима где су грађани били прилично толерантни, никад нисмо имали озбиљне проблеме и посебно ми је драго што данас Срби и Мађари живе сложно и мирно као никада пре – навео је Тибор, додавши да чак и у етнички чистој средини људи живе мање хармонично, те да је због тога Будисава згодно место за живот. – Некада се активно радило на томе да се негује језик друштвене средине у свим мешовитим насељима, а ја сам овде имао 13 срећних година са децом од седам до 11 година старости, с којима је било најлепше радити.

Каролина и Тибор поносно су истакли да су увек били активни друштвени радници у селу, те да су од самог почетка радили у мађарском КУД-у „Петефи Шандор”. Заједничким снагама, сваке године, креирали су бар две позоришне представе и остале пратеће програме у прилично скученим условима за рад појединих секција. У тадашњем омладинском дому организовале су се све конференције, игранке и школске свечаности, а од 1962. у том простору гледала се и телевизија.

Каролина и Тибор изразили су посебно задовољство што су након њихових часова и завршеног основног образовања у Будисави многи Мађари научили да говоре српски, али су уз њих и многи Срби почели течно да причају на мађарском језику.

– Увек смо добијали дипломе за више од 70 година друштвеног рада – казао је Тибор, истакавши да је само једном примио новчану награду од 5.000 динара, те да је све остало радио искључиво волонтерски. – Приликом доделе највеће животне награде у Сенти, тада сам у интертвјуу рекао да све дипломе и друштвена признања не значе толико, колико ми значи када се насмејано нађем са бившим ученицима који су већ тада зрели људи. Увек се љубазно јаве са „Добар дан, чика Тиборе!” и тада често дође до дирљивих сусрета. Мени и Каролини таква признања највише значе у животу.

А. Чегар