UČITELJSKIM POSLOM NEGOVALI ŽIVOT DVA NARODA Karolina i Tibor Milanović, NAJSTARIJI BRAČNI PAR u Budisavi

Tokom dugog radnog veka uspevali su da iznedre na desetine generacija đaka, koje su od malih nogu učili brojevima i slovima, ali što je još važnije, trudili se da ih usmere lepom ponašanju i vaspitanju kako bi nakon školovanja postali bolji ljudi.

Iako je naizgled njihova profesija značila da bi oni trebalo da se posvete deci, njihova vaspitno-obrazovna delatnost prevazišla je okvire škole u Budisavi. Ukoliko bismo želeli nešto više da saznamo o malom vojvođanskom mestu pokraj Novog Sada, možemo da se obratimo upravo njima jer su oni, kako kažu, dok su bili učitelji držali puls stanovništva, pa danas veoma dobro poznaju čitavu istoriju sela.

– Znamo o Budisavi onoliko koliko može čovek da sakupi sa 93 godine, skoro sve, o samom osnivanju naselja, školovanju, imovinskom stanju – rekao je za naš list Tibor Milanović. – Ovde smo se rodili i ceo život smo u istom mestu.

Karolina potiče iz zanatske porodice, dok je Tibor rođen u kući poljoprivrednika. On se tako prisetio i prvih dana učiteljskog posla dajući mali osvrt na kratku istoriju sela, jer je nakon njegovog osnivanja, ubrzo počela da radi i prva škola 1886. godine, koja je posebno značajna za najstariji bračni par u Budisavi.

– Do 1920. nastava se održavala na mađarskom i nemačkom jeziku, a posle je uvedena nastava i na srpskom jeziku – kazao je Milanović. – Tako su i drugi stanovnici mogli bolje da se školuju, a čiji su koreni do drugog kolena bili srpski. U Budisavi su živele porodice Antalić, Antonović, Drobnjik, Galić, Hašović, Mandić, Milanović, Petrović, Derković, Probojčević i Skotović, čiji potomci su i danas u selu. Kada sam ja išao u školu, za nas je bila organizovana nastava u takozvanim slovensko-mađarskim odeljenjima, do 1944. godine.

Radni vek Tibora i Karoline počinje ubrzo nakon završetka školovanja, kada oboje upisuju Mađarsku učiteljsku školu u Novom Sadu u kojoj su tokom sedam godina postojanja ustanove stasale tri generacije.

– Završila sam osam razreda na mađarskom jeziku i počela da radim u zemljoradničkoj zadruzi kao administrativni radnik – prisetila se Karolina Milanović. – Moj otac je čitajući novine video da se otvara učiteljska škola za Mađare. Odlučila sam da se upišem, a pošto sam bila odlična učenica, dobila sam i stipendiju i uspešno završila školu u internatu.

Karolina je kasnije započela karijeru u Kamendinu, držeći časove u obe smene sa 150 učenika uz dodatni društveno-odgovorni rad.

– Iako sam bila početnica mogla sam i morala sve sama da radim – navela je naša sagovornica. – Učestvovala sam u raznim programima i nakon posla. Bilo je tada dosta teško, ali sam tako naučila da radim.

Pre zajedničkog službovanja u Budisavi, Tibor i Karolina radili su u Kaću, a ubrzo prelaze u rodno mesto gde su radili do penzije.

– Nerado bismo došli kući jer smo se na neki način plašili kako ćemo raditi sa poznanicima s kojima smo do pre godinu dana bili na Ti – istakao je Tibor. – Prve godine rodio nam se prvenac, Karolina je otišla na porođajno odsustvo, tako da sam vodio svoje i njeno odeljenje, srpski jezik, geografiju, fiskulturu i ručni rad. Devet časova sam imao svakog dana, tokom dve godine, možete misliti koliko je tad bilo naporno raditi. Na kraju krajeva i ja sam bio početnik.

Tokom svoje učiteljske karijere Tibor je bio i direktor škole u Budisavi čak deset godina, a posle je bio nastavnik jezika društvene sredine, sve do 1990. godine, kada zvanično odlazi u penziju.

– Budisava je uvek bila među naseljima gde su građani bili prilično tolerantni, nikad nismo imali ozbiljne probleme i posebno mi je drago što danas Srbi i Mađari žive složno i mirno kao nikada pre – naveo je Tibor, dodavši da čak i u etnički čistoj sredini ljudi žive manje harmonično, te da je zbog toga Budisava zgodno mesto za život. – Nekada se aktivno radilo na tome da se neguje jezik društvene sredine u svim mešovitim naseljima, a ja sam ovde imao 13 srećnih godina sa decom od sedam do 11 godina starosti, s kojima je bilo najlepše raditi.

Karolina i Tibor ponosno su istakli da su uvek bili aktivni društveni radnici u selu, te da su od samog početka radili u mađarskom KUD-u „Petefi Šandor”. Zajedničkim snagama, svake godine, kreirali su bar dve pozorišne predstave i ostale prateće programe u prilično skučenim uslovima za rad pojedinih sekcija. U tadašnjem omladinskom domu organizovale su se sve konferencije, igranke i školske svečanosti, a od 1962. u tom prostoru gledala se i televizija.

Karolina i Tibor izrazili su posebno zadovoljstvo što su nakon njihovih časova i završenog osnovnog obrazovanja u Budisavi mnogi Mađari naučili da govore srpski, ali su uz njih i mnogi Srbi počeli tečno da pričaju na mađarskom jeziku.

– Uvek smo dobijali diplome za više od 70 godina društvenog rada – kazao je Tibor, istakavši da je samo jednom primio novčanu nagradu od 5.000 dinara, te da je sve ostalo radio isključivo volonterski. – Prilikom dodele najveće životne nagrade u Senti, tada sam u intertvjuu rekao da sve diplome i društvena priznanja ne znače toliko, koliko mi znači kada se nasmejano nađem sa bivšim učenicima koji su već tada zreli ljudi. Uvek se ljubazno jave sa „Dobar dan, čika Tibore!” i tada često dođe do dirljivih susreta. Meni i Karolini takva priznanja najviše znače u životu.

A. Čegar