У СУСРЕТ ПРОСЛАВИ 110 ГОДИНА ВОЈВОДИНЕ: Прве ноћне утакмице у Новом Саду заједнички су тридесетих година прошлог века организовали Воша и Раднички

Београдска Југославија је на свом терену, пред око 12.000 гледала, угостила првака Париза, Расинга. Недуго затим, покренута је акција да се организује једна ноћна утакмица и у Новом Саду. Творци те иницијативе нису били најуспешнији и најпопуларнији новосадски клубови Војводина и НАК, већ Раднички. Руководство овог клуба успело је у септембру 1932. године да приреди прворазредну сензацију за тадашњи спортски Нови Сад. Раднички је успео да организује гостовање Ференцвароша из Мађарске, у оно време једног од најјачих и најуспешнијих фудбалских клубова у Европи.

Ради што лепшег презентовања фудбалске игре организатори су решили да се тиму Ференцвароша на терену супротстави екипа београдске Југославије (тада једна од најквалитетнијих југословенских екипа). Додатна посластица била је намера да се меч одигра у ноћном термину. То је била прва фуд- балска представа у спортској историји Новог Сада, која је одиграна под вештачким осветљењем. Посета је превазишла све досадашње рекорде. Може се рећи да је било преко 7.000 гледалаца. Осветлење игралишта било је много слабије него за време ноћних утакмица у Београду, тако да се са трибина једва могао пратити ток игре. Југословени су се показали као жилав противник и успели су да изборе частан реми од 2:2 против фаворизованог тима из Мађарске.

За следећу годину Војводина и Раднички су направили конзорцијум за заједничко организовање ноћних фудбалских утакмица. У њиховој сарадњи организовано је у лето 1933. гостовање египатског Олимпика из Александрије. Договорено је да се реномираној египатској екипи супростави комбиновани тим Војводине и Радничког (осам играча Војводине и три играча Радничког). Нешто више података о Египћанима спортска јавност је могла дознати из писања Политике:  “Противници су им Египћани, репрезентација Егип- та која ће играти под именом њиховог првака Ф. К. Олимпик из Александрије. Иако је њихова отаџбина далеко од нас, преко мора, у Африци, Египћани нам нису непознати. У њиховој земљи спорт је врло добро развијен и Египат се у том погледу може мерити са многим другим културним народима Европе. Као футбалери они су на Олимпијади у Паризу 1924. г. запањили Европу када су победом над Мађарском од 3:0 избацили ову из даљег такмичења иако је била велики фаворит за првака света. Отада Мађарска више није ни долазила на Олимпијаду. Успеси Египћана у следећој години потврдили су њихову одличну футбалску класу. У Амстердаму Египћани су тукли Турску 7:1 и Португалију 2:1, те су у борби коју су водиле 18 репрезентација заузеле четврто место, одмах иза Уругваја, Аргентине и Италије.“

Политика нам доноси и детаљну најаву за овај меч у Новом Саду: „На игралишту Радничког одржаће се у среду 26. јула о. г. интернационална утакмица између одабране чете Војводине и Радничког с. к. и Египћана, који у суботу и недељу гостују у Београду против Југославије и Б. С. клуба. За ову утакмицу су приређивачи у Новом Саду већ монтирали електричну инсталацију која ће пружати осветљење тачно два пута толико, колико је било на утакмици Ференцварош−Југославија. Да би се широј публици доказало да је осветљење беспрекорно, то су Новосађани одлучили да у суботу или у недељу 23. јула о. г. одрже тренинг оне екипе која игра против Египћана. Тај тренинг се одржава при електричном осветљењу на истом игралишту уз надзор тренера Војводине г. Немеша “

Комбиновани тим Војводине и Радничког тукао је Олимпик 4:2 (1:1), а о осветљењу на овом мечу, можемо више дознати кроз сећање дугогодишњег члана управе Војводине, Васе Јелића: „Серија тих утакмица 1933. је, ако се не варам, отпочела гостовањем Олимпика из Александрије, а како је публика сјајно примила то што је и Нови Сад почео да организује ноћне сусрете, убрзо је на игралишту Радничког одиграно подоста таквих мечева. Дужином игралишта, биле су постављене бандере, по осам са сваке стране. Каблови нису сметали, јер су се налазили довољно високо, као и сијалице изнад терена, јачине хиљаду свећа. Није било опасности да лопта погоди сијалице, али се страховало када год би дувао јачи ветар. Због тога смо ми, млађи, у ветровитим данима морали да дежурамо, носећи раширену ћебад, да скупоцене сијалице не падну на траву.“

О шароликости присутне публике можемо више дознатииз писања Југословенског дневника:

„Синоћна велика утакмица на игралишту Радничког окупила је поред редовне спортске публике и многе који се врло ретко виђају на фудбалским утакмицама. Она је била прави монденски догађај. Велики број дама при електричној светлости дао је трибинама шаролики изглед”.

Петар Ђурђев