U SUSRET PROSLAVI 110 GODINA VOJVODINE: Prve noćne utakmice u Novom Sadu zajednički su tridesetih godina prošlog veka organizovali Voša i Radnički

Beogradska Jugoslavija je na svom terenu, pred oko 12.000 gledala, ugostila prvaka Pariza, Rasinga. Nedugo zatim, pokrenuta je akcija da se organizuje jedna noćna utakmica i u Novom Sadu. Tvorci te inicijative nisu bili najuspešniji i najpopularniji novosadski klubovi Vojvodina i NAK, već Radnički. Rukovodstvo ovog kluba uspelo je u septembru 1932. godine da priredi prvorazrednu senzaciju za tadašnji sportski Novi Sad. Radnički je uspeo da organizuje gostovanje Ferencvaroša iz Mađarske, u ono vreme jednog od najjačih i najuspešnijih fudbalskih klubova u Evropi.

Radi što lepšeg prezentovanja fudbalske igre organizatori su rešili da se timu Ferencvaroša na terenu suprotstavi ekipa beogradske Jugoslavije (tada jedna od najkvalitetnijih jugoslovenskih ekipa). Dodatna poslastica bila je namera da se meč odigra u noćnom terminu. To je bila prva fud- balska predstava u sportskoj istoriji Novog Sada, koja je odigrana pod veštačkim osvetljenjem. Poseta je prevazišla sve dosadašnje rekorde. Može se reći da je bilo preko 7.000 gledalaca. Osvetlenje igrališta bilo je mnogo slabije nego za vreme noćnih utakmica u Beogradu, tako da se sa tribina jedva mogao pratiti tok igre. Jugosloveni su se pokazali kao žilav protivnik i uspeli su da izbore častan remi od 2:2 protiv favorizovanog tima iz Mađarske.

Za sledeću godinu Vojvodina i Radnički su napravili konzorcijum za zajedničko organizovanje noćnih fudbalskih utakmica. U njihovoj saradnji organizovano je u leto 1933. gostovanje egipatskog Olimpika iz Aleksandrije. Dogovoreno je da se renomiranoj egipatskoj ekipi suprostavi kombinovani tim Vojvodine i Radničkog (osam igrača Vojvodine i tri igrača Radničkog). Nešto više podataka o Egipćanima sportska javnost je mogla doznati iz pisanja Politike:  “Protivnici su im Egipćani, reprezentacija Egip- ta koja će igrati pod imenom njihovog prvaka F. K. Olimpik iz Aleksandrije. Iako je njihova otadžbina daleko od nas, preko mora, u Africi, Egipćani nam nisu nepoznati. U njihovoj zemlji sport je vrlo dobro razvijen i Egipat se u tom pogledu može meriti sa mnogim drugim kulturnim narodima Evrope. Kao futbaleri oni su na Olimpijadi u Parizu 1924. g. zapanjili Evropu kada su pobedom nad Mađarskom od 3:0 izbacili ovu iz daljeg takmičenja iako je bila veliki favorit za prvaka sveta. Otada Mađarska više nije ni dolazila na Olimpijadu. Uspesi Egipćana u sledećoj godini potvrdili su njihovu odličnu futbalsku klasu. U Amsterdamu Egipćani su tukli Tursku 7:1 i Portugaliju 2:1, te su u borbi koju su vodile 18 reprezentacija zauzele četvrto mesto, odmah iza Urugvaja, Argentine i Italije.“

Politika nam donosi i detaljnu najavu za ovaj meč u Novom Sadu: „Na igralištu Radničkog održaće se u sredu 26. jula o. g. internacionalna utakmica između odabrane čete Vojvodine i Radničkog s. k. i Egipćana, koji u subotu i nedelju gostuju u Beogradu protiv Jugoslavije i B. S. kluba. Za ovu utakmicu su priređivači u Novom Sadu već montirali električnu instalaciju koja će pružati osvetljenje tačno dva puta toliko, koliko je bilo na utakmici Ferencvaroš−Jugoslavija. Da bi se široj publici dokazalo da je osvetljenje besprekorno, to su Novosađani odlučili da u subotu ili u nedelju 23. jula o. g. održe trening one ekipe koja igra protiv Egipćana. Taj trening se održava pri električnom osvetljenju na istom igralištu uz nadzor trenera Vojvodine g. Nemeša “

Kombinovani tim Vojvodine i Radničkog tukao je Olimpik 4:2 (1:1), a o osvetljenju na ovom meču, možemo više doznati kroz sećanje dugogodišnjeg člana uprave Vojvodine, Vase Jelića: „Serija tih utakmica 1933. je, ako se ne varam, otpočela gostovanjem Olimpika iz Aleksandrije, a kako je publika sjajno primila to što je i Novi Sad počeo da organizuje noćne susrete, ubrzo je na igralištu Radničkog odigrano podosta takvih mečeva. Dužinom igrališta, bile su postavljene bandere, po osam sa svake strane. Kablovi nisu smetali, jer su se nalazili dovoljno visoko, kao i sijalice iznad terena, jačine hiljadu sveća. Nije bilo opasnosti da lopta pogodi sijalice, ali se strahovalo kada god bi duvao jači vetar. Zbog toga smo mi, mlađi, u vetrovitim danima morali da dežuramo, noseći raširenu ćebad, da skupocene sijalice ne padnu na travu.“

O šarolikosti prisutne publike možemo više doznatiiz pisanja Jugoslovenskog dnevnika:

„Sinoćna velika utakmica na igralištu Radničkog okupila je pored redovne sportske publike i mnoge koji se vrlo retko viđaju na fudbalskim utakmicama. Ona je bila pravi mondenski događaj. Veliki broj dama pri električnoj svetlosti dao je tribinama šaroliki izgled”.

Petar Đurđev