У Музеју града Новог Сада на Тврђави јелка окићена украсима старим и сто година

Под називом „Стиже Нова година: кићење јелке - новогодишњи украси из породице Адамовић“, изложба је отворена 23. децембра и посетиоци ће моћи да је погледају до 15. јануара 2022. године у просторијама Музеја Града Новог Сада на Тврђави.

Како каже ауторка, идеја за поставку родила се када је потомак те чувене породице, Весна Видер, поклонила музеју велики број предмета, међу којима значајан део чине новогодишњи украси.

- Наследници породице Адамовић, Весна Видер и њена кћерка Јелена Драгојевић, поклоном који садржи 2.000 предмета обогатиле су збирке Музеја Града Новог Сада – каже Душанка Марковић. - Чланови породице имали су значајну улогу у економском, политичком, спортском и друштвеном животу Новог Сада. Александар Саша Адамовић, деда Весне Видер, и Александар Шандор Адамовић, прадеда, бавили су се, пре свега, производњом и продајом лозног расада, грожђа и вина, те се отуда добијени артефакти највећим делом односе на област виноградарства и винарства. Значајне збирке чине дечје играчке, посуђе, текстилно покућство, шиваћи прибор, спортски реквизити, као и обредни предмети који имају везе са Новом годином, Божићем, Васкрсом... Ту су и фотографије и документа која сведоче о друштвеном животу Новосађана пре Другог светског рата.

Историја прослављања Нове године није поуздано утврђена. Једни сматрају да су то први чинили Вавилонци још пре 4.000 година. Други верују да су се Кинези први радовали новом дану у новој години. Постоје и научници који ту част приписују Римљанима па и Германима. Кићење јелке је општехришћански обичај који се практикује за Божић, а дарови испод јелке су подсећање на Христово рођење, на највећи дар који је икада људима дат.Традиција кићења божићног дрвцета потекла је од становника западне Европе, пре свих, немачког народа.

Душанка Марковић наглашава да посебну збирку међу поклоњеним предметима чине украси за јелку који датирају од друге до седме деценије 20. века. Реч је о више од 800 украса којима су чланови породице Адамовић, пре свега Хилда рођена Рајниш (1897-1983), њене кћерке Александра (1918-1938) и Анастасија удато Видер (1925-2008), као и Анастасијине кћерка, Весна Видер (1955) и унука Јелена Драгојевић рођена Милошевић (1984), улепшавали своје божићне и новогодишње прославе. Ова породица, чији чланови су имали различито етничко порекло - грчко, српско, аустријско и словеначко, прослављала је божићне и новогодишње празнике са уважавањем свих различитости и прихватањем мултиконфесионалности.

- Породица Адамовић је највећи део сачуваних украса набављала из иностранства – објашњава Марковићева. - Доносили су их чланови породице са својих како пословних, тако и туристичких путовања. Међу изложеним предметима су свећице из Данске, прскалице из Француске, држачи за свеће из Аустрије, електричне свећице из Пољске, ламете из Немачке. Ту су и стаклене кугле и траке које су се, у време Краљевине СХС, производиле у Хрвасткој и Словенији.

Међутим, међу поклоњеним новогодишњим украсима, доста је примерака ручно рађених, које су чланови породице сами правили од картона, папира или различитих плодова. Интересантно је да су двадесетих година 20. века у новогодишњој декорацији доминирале фигуре животиња, ликови из бајки, Светог Николе, Снешка Белића. Приметни су и флорални украси. По речима Душанке Марковић, чланови породице Адамовић су правили букетиће од сувог цвећа и качили их на јелку. У ту сврху они су знали да користе добијене честитке и разгледнице.

- И по новогодишњим украсима може се закључити да је то била богата грађанска породица – напомиње Душанка Марковић. – Двадесетих година 20. века није било толико уобичајено у Новом Саду да се кити јелка. Они су доказ да се и у српским породицама у то доба то ипак чинило. На простору садашње Србије, обичај кићења јелке прво се развио у Војводини као делу Аустроугарске монархије. Почетком 20-их година 19. века аристократске војвођанске породице китиле су божићне јелке у својим домовима. Прва украшена јелка на јавном месту постављена је 1859. године у јаслицама Лајоша Велђија, у Суботици, за божићну прославу, на којој су учествовала деца различите верске припадности. Од тада окићено божићно дрво прихватају бројне грађанске породице.

Мноштво легенди подлога је за обичаје који се практикују приликом обележавања новогодишњих празника у било којој култури. И код Руса је обичај да се на врх јелке ставља звезда, а објашњење за то налази се у легенди, која каже да су изнад пећине у којој се родио Исус Христ расла три дрвета: бор, кедар и јела. Гледајући мудраце и пастире који су дошли на поклоњење Богомладенцу са даровима, и дрвеће је пожелело да то учини. Кедар је затресао своје гране и пред пећину су пале његове иглице препуне дивног мириса. Бор је спустио најлепше шишарке. Јела је заплакала јер није имала чиме да дарује Исуса Христа. Јелкине сузе је видела звезда, па се сажалила, и због њене велике жеље да дарује Богомладенца није дозволила да остане тужна у тој ноћи. Послала је малену звезду да се спусти на врх јелке. Тада је јелка засјала звезданом светлошћу и дубоко се клањајући спустила звездицу пред пећину где је, у јаслама на сламици, лежао Богомладенац Христос. Зато се и данас на врх јелке ставља звездица, као знак и знамен љубави према Христу.

Обичај кићења јелке у Нови Сад је долазио досељавањем становништва из западне и средње Европе, углавном католичке вероисповести, које је овај обичај баштинио у својој ранијој домовини, и преко Новосађана који су се школовали, радили или путовали по другим крајевима Европе. Образовани људи доносили су не само нова знања и вештине, него и моду и обичаје, све оно што је ново, што је оку угодно и естетски прихватљиво. Експанзија кићења јелке на нашим просторима десила се 80-их година прошлог века, када су украси и јелке постали приступачни за куповину свуда, па и у сеоским подручјима. Божићно дрво или јелка су постали симбол новогодишег породичног славља.

Душанка Марковић истиче да је Музеј града Новог Сада овом збирком новогодишње декорације породице Адамовић, од којих је велики број у оригиналним кутијама старим као и предмети, око стотину година, привилегован.

 З. Милосављевић