Судбине „карловачких” белих Руса: Земља из Вјатке на Чератском гробљу

првом реду је ту гроб барона Николаја Врангела, оца  чувеног генерала Петра Врангела, чија загонетна смрт  једнако побуђује интересовање као и живот, а потом и читав низ других, од којих је поједине, некадашња карловачка гимна-

зијалка Вида Огњеновић овековечила у неким од својих приповедака. Један од гробова припада и професору Карловачке богословије Борису Селивановском, чији лик још није избледео из сећања старијих Карловчана. Још једна од многобројних личности из високих кругова царске Русије, које је игра судбине отргла из родне груде и никад пружила прилику за повратак.  

Бориса Селивановског је та игра судбине у Карловце довела из Вјатке губерније, данашње Кировске области, где је рођен 1894. године, али не директно, зато се и није обрео у њима када и већина његових земљака , до половине двадесетих година, него нешто касније. Борисов отац Константин Селивановски био је свештеник у Вјаткој губернији, потом ректор богословије у украјинском граду Суми, а напослетку, пошто му је жена умрла, замонашио се и добио име Кирил. Са супругом, учитељицом Александром Ерђаковом имао је поред Бориса још једног сина – Сергеја и кћерку Варвару. Обојица синова похађала су богословију да би после тога Борис завршио кијевску Духовну, а Сергеј уметничку академију.  Збивања у Русији раздвојила су Селивановске. Сергеј је отишао с кадетима, а Борис остао код куће, међутим, када је опасност закуцала на врата и он се прикључио војсци и с њом стигао до Крима и укрцао се на брод.

Укрцати се на брод било је равно подвигу – сећа се дединих приповедања Нада Селивановски, Борисова унука. - Кад је дошао на брод сазнао је да се на њему налази владика Антоније Храповицки, који је основао у Карловцима Руску заграничну цркву, не слутећи какво изненађење га још чека. Отишао је да се поклони владици и у његовој пратњи нашао свог оца Константина, односно Кирила. Судбина је хтела да заједно дођу у Србију. Стигли су у своју нову „домовину“ 1920. године преко Јадрана. Прво су били у Прохору Пчињском. Прадеда је тамо остао, а деда се запослио у Куманову као професор грчког и латинског. У Куманову је упознао моју баку, Надежду. Венчали су се и тамо се родио мој отац Андреј.

Борисовог брата Сергеја пут је с војском одвео у Истанбул, а потом се и он запутио у Србију. Испрва је, по Надиној причи, радио у неком министарству као цртач, али је потом примио свештеники чин и служио у разним црквама по Срему - у Угриновцима, Лединцима, Батајници оставивши свуда свој сликарски печат у виду икона и слика. Касније је избегао с породицом у Немачку, а онда отишао у Америку и живео у држави Масачусетс.

Деда и бака су из Куманова отишли  у Шабац, где су добили и другог сина Михајла и онда су се доселили у Карловце – каже Нада Сливановски. -  У Карловцима су становали на више места.  Између осталих, живели су у кући прекопута Доње цркве, затим у Димитрија Сабова, на путу за Дворску башту, а до краја живота у стану изнад некадашњег Мињона. То је кућа коју је Никола Васиљковић даривао Карловачкој гимназији, а  у којој су становала све позната имена попут архитекте Владимира Николића, Теодоре Мајице Петровић, Виде Огњеновић... Бака је предавала француски у гимназији, а он радио у богословији.

Предавао је библијске науке, а када је рукоположен за свештеника, служио је повремено и у руској цркви смештеној у подруму старог Патријаршијског двора. Међутим, долазак у Карловце није значио крај потуцањима Селивановских. Пред Други светски рат Борис је добио место у Богословији у Сарајеву. Када су усташе дошле на власт морао је други пут да бежи. Нашао се на њиховом  списку за хапшење, али је у последњем моменту са породицом успео да побегне. Одатле су стигли у Београд, где такође измичу злехудој судбини. У време бомбардовања, бомба је пала на зграду у којој су становали, али су они остали живи и избегли у Велико Лаоле код Петровца на Млави.

- Тамо је сачекао Црвеноармејце и ослобођење. Причали су ми да данима није излазио из собе забринут. Онда је ваљда скупио храброст и запутио се према станици. Прилазили су му Црвеноармејци и тражили благослов. На станици је упознао неког мајора и одвео га кући. Сате су провели у разговору. Кад су завршили изгледао је као да му  је камен пао са срца. Оно од чега је стрепео добро се завршило – прича његова унука Нада. 

Пре повратка у Карловце, Борис и Надежда су провели десетак година у Новом Кнежевцу, где је он обављао свештеничку дужност, а његова супруга  била директорка гимназије.

- Правилно је говорио српски ,али је имао руски акценат, па га је бака стално исправљала – сећа се Нада. -  Радо је одлазио на пецање. Када бих из Београда где живим од рођења дошла код њих, позајмљивао је чамац и водио ме  на пецање и  купање, тако сам заволела и Дунав и Карловце. Јако сам била везана за њега. Био је изузетан човек. Дружили су се са Русима у Карловцима. Постојало је неко руско друштво Орлов и ту се скупљали. Сећам се извесног судије Лукина, памтим и Игора Перегордијева, сина професора Димитрија. Пио се чај и певале руске песме.

Други син Михајло као јако млад прикључио се Четничком покрету и због тога је побего из Србије. Препливао је Јадранско море и стигао до Трста. Оженио се Францускињом и радио  у Европском савету. Родитеље, Бориса и Наду, никад више није видео.

Сећање преточено у књигу



Међу Карловчанима који памте овај пар је и протосинђел hayi др Стефан Чакић. Своје сећање на њих  он је преточио у књигу  „Отргнути од заборава“.    - Запамтио сам импозантног, озбиљног и достојанственог  проту и професора Бориса Селивановског још пре више од 50 година када је као цивил дошао са руским емигрантима у Сремске Карловце  и ту се настанио добивши службу у Богословији Светог Саве. Сећам се када је био и рукоположен за свештеника, а и када је одликован протојерејским чином. Његова дивна и добра супруга била је моја професорка француског језика и уживала је опште симпатије свих ђака  Карловачке гимназије. Са њиховим сином Андрејом везива ме другарство  из гимназије, па сам као дечак залазио у њихов дом, у коме је било тако пријатно и лепо - забележио је Чакић између осталог о брачном пару Селивановски.

А Борис Сливановски као ни већина карловачких Руса никада више није крочио на руско тло. Имао је жељу, али када је одлучио, смрт га је спречила да је оствари.

- Дедина сестра Вравара је остала у Русији након Октобарске револуције – прича Нада. - По доласку у Србију пронашао ју је преко Црвеног крста и он се с њом дописивао неко време но, у Стаљиново време она је имала проблема због тога, па је молила да престану с преписком. Деда је после Другог светског рата пробао поново да ступи у контакт с њом, али није  успео, међутим нашао је брата од тетке у Москви. Дописивао се с њим, и када се уверио из његових прича да је безбедно, одлучио је да иде. Сећам  се колико се радовао томе  и спремао, али нажалост није му се дало, умро је пре тога. Стицајем околности ја сам успоставила  контакт са неком женом из његовог родног места, и уз њену помоћ , дошла  до рођака Михаила. Успела сам и да одем тамо где деда није стигао. Посетила сам  цркву у којој је прадеда Кирил служио. Комунисти су је претворили у магацин, али у тренутку моје посете су је обнављали. Донела сам  деди грумен земље из његовог родног места на гроб.

Борис је умро  22. фебруара 1966, а Надежда 23 године после. Сама је живела у стану изнад „Мињона“ после његове смрти дајући часове француског.

Њихова унука Нада, врло често из Београда долази у Карловце, и сада као филолог у пензији, да посети њихове гробове.

- Одлучила сам да не одем нигде из ове земље да не будем трећа генерација емиграната – рећи ће завршавајући причу о својим руским коренима.

Зорица Милосављевић