СТО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КАРЛОВАЧКОГ - ПРВОГ СРПСКОГ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА Неславан крај напредног покрета

Прва, познатија у новије доба по томе што је до 2006. у њој била општинска администрација је на централном тргу и грађена је за смештај патријаршијске библио- теке и архива, а другу на Тргу патријарха Бранковића, уз поток, Карловчани више зову „Партизан“ неголи изворно Соколски дом јер је после Другог светског рата у њу усељено истоимено Друштво за телесно васпитање. Обе је, што је куриозитет више, пројектовао архитекта Ђорђе Табаковић, коме оне нису једини пројектантски печат у Карловцима. Доживеле су такву судбину због злехудог Другог светског рата, који је осујетио намере њихових власника - Патријаршије СПЦ и Соколског друштва да их користи.

Градња Соколског дома била је круна дугогодишње тежње првог српског Соколског друштва основаног у Карловцима пре 120 година. Понео је име оснивача и идеолога соколства, варошког лекара др Лазе Поповића. У августу 1940. Соколско друштво обавештава Градско поглаварство да ће дом „ускоро бити потпуно довршен, те тражи употребну дозволу“ и сва је прилика, судећи по инвентарској листи да је 31. децембра исте године и усељен, али како је током Другог светског рата рад сокола био забрањен, а зграда послужила усташама као затвор-логор, није дуго био простор за рад карловачких сокола. Иако је оснивање карловачког Сокола уследило читаве 42 године по настанку првог соколског друштва у Европи, чињеница да је оно прво те врсте у српству у границама Аустроугарске, још један је у низу разлога за понос Карловчана који иначе имају много чиме да се диче.

Његов настанак 19. јануара, односно 1. фебруара 1904. године сматра се зачетком соколства код Срба. За непуних седам година је, уз помоћ карловачког Сокола, основано близу стотину српских соколских друштава у монархији. Карловачки соколи су се у почетку суочавали са неповерењем средине, које је ишло дотле да им није упркос молбама уступана гимназијска сала за вежбање, али су успели да превезиђу те препреке и успешно делују. Већ 1905. године организује се први соколски слет у Раваници - манастиру Врдник, са јавном вежбом и утакмицама у јуначким играма. Њиме је постављен темељ соколском видовданском култу, па је тако сваке године, осим 1908, слет одржаван у Раваници до Првог светског рата.

Чланови карловачког Српског сокола су, поред слетова, одржавали јавне вежбе у Дворској башти пред бројном публиком коју су чинили припадници различитих друштвених слојева – од обичних грађана до црквених великодостојника. Штампа је забележила да је 1911. године у публици био чак и српски патријарх Лукијан Богдановић. У Карловцима је постојала и Соколска читаоница, уз коју су основане и стручна соколска књижница и архива, а 1906. почео је да излази лист Српски соко, који је, под уредништвом др Лазе Поповића и Николе Максимовића ширио соколску идеологију све до 1911, када ће, захваљујући иницијативи карловачког Сокола, бити пренет у Београд где ће излазити под именом Српски соколски гласник. На почетку Првог светског рата распуштено је карловачко соколско друштво, његова имовина заплењена и разграбљена, а многи истакнути чланови као др Лаза Поповић, Милан Теодоровић, Стеван Поповић, поп Гига Јовић и други ухапшени. По завршетку рата соколство је почело да се обнавља у Карловцима, а број чланова да расте. Пошто слетови у Раваници више нису организовани карловачки соколи учествовали су на слетовима и манифестацијама одржаваним у другим местима широм нове југословенске државе.

Комунистичка власт након ослобођења од фашизма није дозволила да се обнови рад соколских друштава. Карловчани 2003. године успевају у томе, организују обележавање 110-годишњице Српског сокола, подносе и захтев за повраћај зграде Соколског дома, али бивају одбијени јер „не спадају у круг лица која имају активну легитимацију за остваривање права на повраћај имовине у смислу чл. 5 Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који прописује да право на враћање имовине или обештећење има једино задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник“.

Зорица Милосављевић