Шест деценија од матуре "разреда пријатељства" из Економске школе

Бивши ученици генерације 1961/1962 окупљају се од 25. јубилеја сваке године, али је јучерашње дружење било посебно пошто их је угостио директор ЕТШ “Михајло Пупин” Ермидин Елезовић и имали су прилику да поново оду у некадашњу учионицу, седну у клупе и чују школско звоно баш као што су то учинили пре више од пола века.

Уз смех и много емоција присетили су се школских дана, ђачких несташлука, екскурзија и догодовштина с часова, разредне Смиље Стакић и директора Сократа Јовановића, који је био “страх и трепет” у школи.

Наравно, неизоставна је била и тема о симпатијама и средњошколским љубавима.

Милана Крајиновић, која је била задужена за организовање данашњег дружења, истакла је да је њихово одељење било познато као “разред пријатељства”.

Пиће у кафани “Марош“

Светозар Николић казао је да је за време одмора са двоје пријатеља током великог одмора волео да оде на пиће у кафану која је била прекопута школе.

- Неки професори су нас видели у кафани и запретили да ће нас водити код директора. Ипак, лукави смо били па смо се “пребацилили” у чувену кафану “Марош“, која је била ниже низ улицу, а у којој су увече свирала браћа Илић - уз осмех је казао Николић, напоменувши да су то радили када су били трећи и четврти разред средње школе, јер као “полетарци” нису смели ни да помисле на тако нешто.

Радивој Бечелић појаснио је да је њихов друг Сава Милић имао обичај да му каже “Раде, ајмо преко на један штампрић”, односно пиће које се служило у чашама, величине напрстка, из којих се “малим прстом може истерати ракија”.

- Раније смо се састајали на Тврђави, а потом у центру, код Катедрале, и никад нас није било мање од 15, иако је неке живот одвео у иностранство - казала је Милана Крајиновић, додајући да, нажалост, 11 другова из клупе више није међу живима, али их чувају у сећањима и радо причају о њима. - Увек споменемо разредну и професорку немачког језика Смиљу Стакић, којој смо моја другарица Гордана и ја готово сваког дана сређивали фризуру и правили, у то време, врло модерну пуђу, а она нам је заузврат давала да слушамо плоче. Било је и несташлука. Прво које ми пада на памет је екскурзија у Дубровнику, када је избила туча. Наравно, професор је био разочаран, али брзо се све заборавило, јер смо, у суштини, били добри и вредни ђаци. Били смо сложни, увек спремни да прискочимо у помоћ један другом, посебно Тереза Стојков, најбоља ученица, на коју се могао ослонити цео разред. Још памтимо када је наша другарица, скромнијег материјалног стања, први пут славила рођендан, па смо сакупили новац и купили јој велику кутију украшену шкољкама. Када смо јој били у посети, показала нам је да наш поклон још увек чува и то на посебном месту на полици, са свим нашим потписима.

Након што су се почастили колачима у својој некадашњој учионици, бивши ђаци Економске школе славље су наставили у оближњем ресторану.

С. Ковач