Šest decenija od mature "razreda prijateljstva" iz Ekonomske škole

Bivši učenici generacije 1961/1962 okupljaju se od 25. jubileja svake godine, ali je jučerašnje druženje bilo posebno pošto ih je ugostio direktor ETŠ “Mihajlo Pupin” Ermidin Elezović i imali su priliku da ponovo odu u nekadašnju učionicu, sednu u klupe i čuju školsko zvono baš kao što su to učinili pre više od pola veka.

Uz smeh i mnogo emocija prisetili su se školskih dana, đačkih nestašluka, ekskurzija i dogodovština s časova, razredne Smilje Stakić i direktora Sokrata Jovanovića, koji je bio “strah i trepet” u školi.

Naravno, neizostavna je bila i tema o simpatijama i srednjoškolskim ljubavima.

Milana Krajinović, koja je bila zadužena za organizovanje današnjeg druženja, istakla je da je njihovo odeljenje bilo poznato kao “razred prijateljstva”.

Piće u kafani “Maroš“

Svetozar Nikolić kazao je da je za vreme odmora sa dvoje prijatelja tokom velikog odmora voleo da ode na piće u kafanu koja je bila prekoputa škole.

- Neki profesori su nas videli u kafani i zapretili da će nas voditi kod direktora. Ipak, lukavi smo bili pa smo se “prebacilili” u čuvenu kafanu “Maroš“, koja je bila niže niz ulicu, a u kojoj su uveče svirala braća Ilić - uz osmeh je kazao Nikolić, napomenuvši da su to radili kada su bili treći i četvrti razred srednje škole, jer kao “poletarci” nisu smeli ni da pomisle na tako nešto.

Radivoj Bečelić pojasnio je da je njihov drug Sava Milić imao običaj da mu kaže “Rade, ajmo preko na jedan štamprić”, odnosno piće koje se služilo u čašama, veličine naprstka, iz kojih se “malim prstom može isterati rakija”.

- Ranije smo se sastajali na Tvrđavi, a potom u centru, kod Katedrale, i nikad nas nije bilo manje od 15, iako je neke život odveo u inostranstvo - kazala je Milana Krajinović, dodajući da, nažalost, 11 drugova iz klupe više nije među živima, ali ih čuvaju u sećanjima i rado pričaju o njima. - Uvek spomenemo razrednu i profesorku nemačkog jezika Smilju Stakić, kojoj smo moja drugarica Gordana i ja gotovo svakog dana sređivali frizuru i pravili, u to vreme, vrlo modernu puđu, a ona nam je zauzvrat davala da slušamo ploče. Bilo je i nestašluka. Prvo koje mi pada na pamet je ekskurzija u Dubrovniku, kada je izbila tuča. Naravno, profesor je bio razočaran, ali brzo se sve zaboravilo, jer smo, u suštini, bili dobri i vredni đaci. Bili smo složni, uvek spremni da priskočimo u pomoć jedan drugom, posebno Tereza Stojkov, najbolja učenica, na koju se mogao osloniti ceo razred. Još pamtimo kada je naša drugarica, skromnijeg materijalnog stanja, prvi put slavila rođendan, pa smo sakupili novac i kupili joj veliku kutiju ukrašenu školjkama. Kada smo joj bili u poseti, pokazala nam je da naš poklon još uvek čuva i to na posebnom mestu na polici, sa svim našim potpisima.

Nakon što su se počastili kolačima u svojoj nekadašnjoj učionici, bivši đaci Ekonomske škole slavlje su nastavili u obližnjem restoranu.

S. Kovač