Шарена понуда уличних продаваца: Од шешира, стрипова, књига, до накита
Подручје око Футошке и Рибље пијаце је једно од најпопуларнијих места на којима Новосађани могу да пронађу и купе различите ситнице – од шешира, стрипова, накита, балона и украса.
Неки улични продавци су на Булевару ослобођења, поред зграде “Дневника” и пијаце, деценијама, док су други тек недавно дошли, али сви трче трку коју не могу да добију са закупцима тезги на пијацама, како истиче један од саговорника.
Још један од проблема са којима се продавци суочавају су и комунална полиција, али и температуре које су у овом периоду тропске, што за последицу има скраћивање “радног времена”.
Снежана Болта бави се уличном продајом од 2000. године и каже да овај посао углавном раде они са малом или инвалидском пензијом.
– Када ми је пропала фирма почела сам да продајем овде, јер сам морала да дођем до неког додатног новца како бих платила режије – објашњава Снежана, док слаже шешире, који могу да се купе и за 250 динара и додаје да мале пензије нису једина потешкоћа са којима се суочавају улични продавци. – Цене тезги су јако порасле, јер се закупци тезги на пијацама жале да им сметамо и да они, због нас, не могу да продају своју робу. Изгледа да наших хиљаду динара смета онима који зараде 16.000 дневно.
Горан продаје стрипове и жали што су млађи више заокупљени неким другим стварима, за разлику од оних старијих, који су му најчешће муштерије.
– Стрипове као што су “Алан Форд”, “Дилан Дог”, “Загор” купују они од 30, 40 и 50 година, док их деца слабо читају, јер су више окренути телефонима и интернету – незадовољан је Горан, који је тек недавно добио тезгу. – Дошао сам пре три недеље, продаја иде добро, иако су људи сада обично на годишњем. Радим и на Најлону, а цене су веома приступачне код мене. Књига може да се нађе и за 100 динара.
Нешто другачију математику има Славица, која продаје накит, чије цене нису фиксиране.
– Нема ту правила, ако неће да узму нешто за 50 динара, ја им понудим три ствари за 100 динара – објашњава Славица како успева да се сналази за захтевима муштерија и истиче да је имала проблема са инспекцијом. – Нисам долазила месец и по дана, јер нас је пре тога отерала комунална полиција. Инспекција је страшна. Једном су ми однели половину накита.
В. М. Петровић