Приче о Новом Саду: Грчкошколска улица

Грчкошколска улица готово није мењала своје необично име, а уз то носи и титулу највише тачке у граду јер је 1876. године својом висином одбранила Нови Сад од набујалог Дунава – тако причу о Грчкошколској улици, једној од најинтересантнијих сегмената у мултикултуралној историји нашег града, започиње за „Дневник“ туристички водич Весна Вукојев.

Омеђена из правца Подбаре „Кућом код Иконе“ и од Католичке порте „Зградом код златног човека“, ова улица добила је име по Грчкој школи основаној у згради на броју 3, а како Весна Вукојев прича, заједница Грка или Јелина – како су их звали ондашњи становници, живела је у Новом Саду од 1739. године, где су се населили дошавши из Македоније и Епира.

– Пут до оснивања Грчке школе, која је окупљала Грке и Цинцаре, често је био пун препрека и перипетија – наводи Вукојев. – Некад је недостајао новац, некад простор, некада договор и јединство, понекад ђаци или учитељи, а све до Патента о толеранцији 1781. године цара Јозефа Другог, ограничавали су их и правни акти Хабзбуршке монархије.

Како наша саговорница открива, зачеци Грчке школе забележени су 1770. године, када су добили учионицу у Српској школи, а следећи велики корак било је оснивање Грчког општества Новог Сада (Communitas Hellenica Неоплантиенсис),  1. фебруара 1781. године у кафани „Зелени венац“, где су се окупили угледни новосадски Грци и Цинцари као што су Никола Дузи, Параскева Хаџи-Јањин, Атанасије Вруша, Михајло Софијали, Хаџи Богдан Вулко, Константин Гадеша, Константин Која Георгијевић и други.

– Уследила је куповина куће Спасића на адреси Грчкошколска 3 и званичан почетак рада школе уз обезбеђене фондове, а иако институција није одмах пресељена на нову адресу, школа је у згради у Грчкошколској 3 радила наредних 90 година – говори Вукојев. – Због смањеног броја ђака, Грчка школа престала је да ради 1863. године, а зграду је 1873. године поклонила Фонду Српске православне велике гиманзије новосадске.

Сведочанство о заједници Грка и данас се налази на каменој табли исписаној на грчком језику 1821. године, изнад улаза у зграду. Прве куће у Грчкошколској саграђене су од дрвета у првој половини 18. века, а цела улица одисала је оријенталним шармом. Према речима Весне Вукојев, ту су, затим, почели да се насељавају богатији трговци који подижу куће од чврстог материјала.

– Бомбардовање Новог Сада 1849. године донело је промену у изгледу и Грчкошколске улице, па је грађевина у којој се касније налазила школа у току Буне била веома оштећена, а 1853. године обновљена је у духу класицизма – прича наша саговорница. – Данашњи изглед, у необарокном стилу, зграда је добила вероватно крајем 19. века. Ово је била адреса и познатих личности, па се ту 1861. године родио један од наших најпознатијих вајара Ђорђе Јовановић, чији је отац Никола био последњи директор и учитељ Грчке школе, док је први српски анатом др Јован Андрејевић Јолес на овом месту провео живот и радни век.

Како Весна Вукојев даље говори, у ову улицу су почели да се досељавају угледни и имућни грађани, а на углу са Ћурчијским сокаком – данас Пашићевом улицом, на броју 11, налази се кућа на којој је осликана икона Светог Петра и Павла, по чему је здање добило назив „Кућа код иконе“, у којој је 1816. године рођена и новосадска добротворка Марија Трандафил.

– Икона је после Другог светског рата уклоњена, али је реконструисана 2007. године према предлошку чувеног сликара Уроша Предића, преузетог из капеле породице Дунђерски, која се налази поред дворца Фантаст надомак  Старог Бечеја – објашњава Весна Вукојев. – У „Кући код иконе“ у приземљу где се данас налази оптичарска радња „Gеthaldus“ налазила се апотека под именом “Код спаситеља”, а од 1913. године и апотека „Поповић“, која је касније национализована.  На самом углу Грчкошколске и некадашњег Лебарског сокака, а данас Милетићеве улице, налази се сецесијско здање у коме се годинама налазила здравствена станица, па како прича Весна Вукојев, зграда припрада Милетићевој улици број 10, а била је у поседу породице Радовановић, касније и Дунђерски, док се на њој од 2020. године налази инфо-табла посвећена страдању Новосађана током Новосадске рације. Prеthodno се ту налазила кућа коју је Димитрије Обрад Милутиновић 1857. године купио за своју кћер Анку и зета Светозара Милетића као мираз.

– Последња у низу са десне стране Грчкошколске улице на броју 10, на углу са Пашићевом улицом, налази се кућа породице Јовановић и Моч, коју је наследио зет Стевана Брановачког, Гаврил Јовановић, док његови потомци и данас ту живе – наводи наша саговорница. – Гаврилова унука пијанисткиња Милица удала се за адвоката, председника Матице српске доктора Александра Моча, те су ту и становали, док је деведестих година 19. века, према пројекту архитекте Владичанског двора Владимира Николића, дозидано једно крило зграде према Грчкошколској које краси велика капија. До њих, на броју осам, живео је добротвор Милош Димитријевић који је целокупно имање завештао Матици српској, чији је председник био.

У Грчкошколској улици 6 првобитно су биле подигнуте две куће чији су власници били адвокат и градоначелник Јован Радовановић и краљевски саветник Теодор Мандић, да би 1936. године, по нацртима инжењера Данила Каћанског, ту била подигнута велика и лепа троспратна стамбена кућа. У једном од станова те зграде живео је познати композитор Исидор Бајић. Обе куће су легатом остављење Новосадској гимназији, док је Патронат подигао данашњу зграду као задужбину Теодора Мандића.

– У тој згради су у међуратном периоду живели адвокат Коста Хаџи млађи, директор Гимназије „Краљ Александар“ др Бранко Магарашевић, професор Младен Лесковац, др Милан Петровић и други – говори Вукојев. – И на броју два, на углу Грчкошколске и Милетићеве, налази се велелепно знадње које заокружује причу о Грчкошколској улици.

Са врха куполе некадашње Привредне, а потом и Љубљанске банке на Нови Сад мотри грчки бог трговине Хермес. Ово божанство, симбол комуникације богова, дело је вајара и некадашњег становника Грчкошколске улице Ђорђа Јовановића.

– Због своје позлате мамио је погледа ка небесима и био један од главних оријентира, па су се људи састајали ту на углу, код златног човека – објашњава Весна Вукојев. – Здање Привредне банке подигнуто је 1895. године по пројекту бечког архитекте Франца Воруде за тадашњи Централни кредитни завод који се 1914. године удружио са загребачком Српском банком. Средином двадесетих година 20. века дозидан је спрат и купола са богом Хермесом, да би деведесетих година здање откупила компанија „Зептер“ па му је име било и „Зептер палата“.

У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.

Истакнути правник, публициста и политичар Михаило Полит-Десанчић, сарадник Светозара Милетића живео је у Грчкошколској улици 7, а у суседној кући број 5 живео је још један Милетићев сарадник Миша Димитријевић – прича туристички водич Весна Вукојев. – На том месту постојала су два објекта са великим колским улазом, направљени по идеју Мишине мајке Ане Димитријевић, сестре познатог сликара Димитрија Аврамовића.

Зграда у Грчкошколској 4 истиче се својим стилом од осталих, а у њој се некада налазила кројачка радња познатог модног кројача међуратног Новог Сада Теодора Грбића, који је на старој згради са високим партером дозидао спрат.

– У приземљу се налазила кројачка радња, а изнад ње велики натпис са именом власника, а радња, као и занат преносили су се са колена на колено док пети по реду Теодор Грбић није завршио електротехнику – говори туристички водич Весна Вукојев. – Последњи, шести потомак ове породице са истим именом и презименом рођен је 1994. и данас је становник овог здања.

Како се времена мењају, из кројачке радње израстао је крајем осамдесетих година 20. века кафић, препознатљив по својим малим квадратима, отвореним шанком и одличном атмосфером. Како Вукојев прича, овај кафић мењао је имена, те га генерације Новосађана памте као „Кирби“, ДБ и данас ДВ.

Д. Андулајевић