Priča Udruženja turističkih vodiča o Jovanu Jovanoviću Zmaju

Postoji nekoliko omiljenih lokacija u gradu za naše sastanke... „kod Miletića”, „kod Katedrale” i, naravno, „kod čika Jove Zmaja” ili, skraćeno, „kod Zmaja”, a naš čika Jova jeste bio zmaj!, naglašava Snežana Tatomirov.

Napisao je, dodaje, najlepše dečje pesme, lečio besplatno građane i branio i čuvao Srpsku Vojvodinu od neprijatelja. Branio je Srpstvo svojim oružjem – perom.

U toj borbi dobiće svoj nadimak Zmaj, poručuje naša sagovornica.

Ona detaljnije opisuje tu borbu te navodi da je Jovan Jovanović Zmaj 1864. godine pokrenuo list „Zmaj”, što je za srpski narod bio list „3. maj”, datum Majske skupštine i proglašenja Srpske Vojvodine. Snežana Tatomirov navodi da se Zmaj sedamdesetih godina 19. veka ogledao i kao prevodilac i izdavač, jer je izdavao i uređivao časopise „Komarac”, „Javor” i „Zmaj”, po kojem će, kako kaže, posebno ostati upamćen.

Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor, otkriva Snežana Tatomirov.

Kako dodaje, tamo se upoznao i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem.

Osim lirskih pesama, pisao je i satirične i političke, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Sremska Kamenica je neko vreme nosila naziv „Zmajeva Kamenica” u njegovu čast, veli naša sagovornica.

„Naplodniji pesnik romantičarskog doba”, kako na divan način Jovana Jovanovića Zmaja naziva Snežana Tatomirov, rodio se 24. novembra 1833. godine u Novom Sadu u Ulici Zlatne grede broj 4, gde se danas nalazi „njegova” gimnazija. Ona dodaje da je Jovan Jovanović Zmaj odrastao u Srpskoj Atini, u centru srpske kulture, gde danas centralna ulica istorijskog jezgra grada ponosno nosi njegovo ime.

Vaspitavan je u nacionalnom duhu, u okolini prepunoj cveća i zelenila, naučen da ceni rad i poštenje, kaže Snežana Tatomirov. Po njenim rečima, osnovnu školu je završio u Novom Sadu, gimnaziju u Požunu i Halašu, a prava je učio u Pešti, Pragu i Beču.

Nakon što je završio prava, došao je u Novi Sad da radi kao varoški podbeležnik. Jednog dana, početkom 1860. godine, pošao je u bolnicu da obiđe bolesnu sestru. Tada je imao 27 godina. Dok je razgovarao s bolesnicom, na vratima bolničke sobe pojavila se njena drugarica. Bila je to gospođica Ruža Ličanin. U tom trenutku Zmaj je shvatio da je pronašao ženu svog života. U Ruži je pronašao svoju devojku iz snova. Ona ga je oduševljavala, ne samo lepotom već i nežnošću, ponašanjem, odmerenošću i velikom unutrašnjom duhovnom snagom, za kojom je tokom života žudeo, navela je Tatomirov.

Snežana Tatomirov opisuje kako se između Zmaja i Ruže razvila obostrana ljubav pa su se uskoro i venčali, dok je po Ružinom imenu kasnije napisao najlepše ljubavne pesme čitave srpske poezije. Ona navodi da je prvu zbirku nazvao „Đul”, jer „đul” na turskom znači „ruža”, a deminutiv od toga je „đulić”.

Tada je počeo najsrećniji period njegovog života – zajednički dani i godine s njegovom Ružom, priča naša sagovornica.

Zmaj je, kako kaže, bio pun oduševljenja, i to se ogleda u svakom njegovom stihu.

Tada stvara zbirku pesama „Đulići”. Godine 1863. je otišao s Ružom u Peštu i postao upravnik Tekelijanuma, zavoda koji je 1838. godine osnovao Sava Tekelija radi pružanja pomoći učenim i talentovanim mladim ljudima, a za potrebe njihovog školovanja i usavršavanja. Tih godina je u Pešti Zmaj izučavao medicinu. Možda je razlog bila bolest njegove žene ili jednostavno, njegova humana priroda, dodaje.

Po rečima Snežane Tatomirov, Jovan Jovanović Zmaj se nakon završenih studija medicine vraća u Novi Sad i radi kao lekar. Ona ističe da već tada počinje period pesnikove lične tragedije jer se Ruža teško razbolela. Zmaj je, kako Snežana Tatomirov opisuje, bdeo kraj njene postelje i tugovao jer je bio bespomoćan, nije mogao da joj pomogne. Nažalost, pesnik ubrzo gubi i svoju decu pa u tom periodu nastaju tužne i dirljive pesme koje će objaviti u „Đulićima uveocima”. Kako dalje opisuje, voljena Zmajeva Ruža umire 1872. godine, ostavljajući za sobom samo jedno dete – Zmajevu ljubimicu ćerku Smiljku. Međutim, ni Smiljka neće dugo živeti i time se završava lična Zmajeva tragedija.

To su bile godine za koje je trebalo mnogo snage, razumevanja, lične izdržljivosti i brige da se ne poklekne… Zmaj je doživeo užasnu ličnu tragediju, ali je uspeo da sačuva svoj duh, naglašava Snežana Tatomirov, i dodaje da je ljubav prema deci još više rasla, prelivajući se u divne stihove pesama za decu.

Njegova humanost, veli naša sagovorenica, tih godina još više dolazi do izražaja.

Potpuno besplatno je lečio decu i siromašne slojeve društva, dok je onima najugroženijima Zmaj kupovao lekove i obilazio ih. Kao lekar, službovao je u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Futogu, Beogradu i Sremskoj Kamenici. Pred kraj života odlučio je da se trajno nastani u Sremskoj Kamenici, gde je živeo od 1901. godine pa do svoje smrti 14. juna 1904, kaže Tatimirov.

Naša sagovornica ističe da je čika Jovina kuća u Sremskoj Kamenici danas muzej, i dodaje da uz dela čika Jove Zmaja „i nakon više od jednog veka stasavaju neki novi klinci i rađaju se nove ljubavi”. Članica UTVNS-a Snežana Tatomirov priču završava detaljima o spomeniku, figuri lekara i pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, koji krasi njegovu ulicu u Novom Sadu već punih 36 godina.

Figuru od bronze na postamentu od jablaničkog granita izvajao je u Zmajevu čast poznati umetnik Dragan Nikolić, a s visine od 2,3 metra posmatra nas i nad nama bdi „naš Zmaj”, naš čika Jova Zmaj, dirljivo zaključuje Snežana Tatomirov.

K. Ivković Ivandekić