Прича Удружења туристичких водича Новог Сада: Бројни добротвори Српске Атине

У сарадњи с тим удружењем, „Дневник” ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим личностима, гастрономији, као и о скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.

По речима Јелене Радивојков, модерна филантропија, односно човекољубље, у Србији је највећи развој доживела у периоду између два светска рата.

– Нови Сад је град у којем лако можемо пратити развој филантропије на нашим просторима – наводи Јелена Радивојков. – Све велике светске религије: хришћанство, јудаизам и ислам се залажу за помоћ сиромашнима и болеснима. Тако је и у Новом Саду филантропија повремено бивала повезана с религијом, али то није увек случај, нити значи да су доброчинства била ограничена на припаднике одређене верске групације. Знамо да је филантропа у Новом Саду било још у 18. веку. Тако су Николајевску цркву подигла браћа Недељко и Стојић Богдановић 1726–30. године, а она је дуго називана Недељкова црква. Црква је тешко оштећена у бомбардовању 1849. године, а обновили су је 1862. Јован и Марија Трандафил.

Како наставља, зграда Гимназије (данас Гимназија „Јован Јовановић Змај”) изгорела је у бомбардовању 1849. године, а да би се скупио новац за изградњу нове, организоване су добротворне забаве, концерти, представе. Свота која је на тај начин прикупљена, како наводи наша саговорница, није била довољна ни за санацију постојеће зграде, а камоли за изградњу нове. Ситуацију је спасао барон Милош Бајић, унук Милоша Обреновића, који је поклонио 200.000 круна за изградњу нове (данашње) зграде Гимназије.

Јелена Радивојков причу наставља о Марији Трандафил, о којој је било речи у једном од ранијих текстова, те понавља да је она била највећа новосадска добротворка.

– Обновила је православни крст у порти Саборне цркве, Николајевску цркву, али и Јерменску цркву, која је, нажалост, порушена ради изградње Булевара Михајла Пупина – открива Јелена Радивојков. – Док је Марија Трандафил обновила спољашњост цркве, унутрашњост је била уређена захваљујући донацијама католичких верника, који су је користили док се градила садашња Католичка црква Имена Маријиног. Данашња зграда Матице српске је пројектована за сиротиште Марије Трандафил.

Јелена Радивојков из УТВНС-а се осврнула и на прво хуманитарно друштво за помоћ сиротињи, које је настало је 1925. године као Друштво за бесплатно дељење хлеба, под вођством, како каже, истакнуте чланице јеврејске заједнице Јелене Кон, а уз помоћ најугледнијих жена Новог Сада свих вероисповести.

- Они су помагали градску сиротињу, без обзира на вероисповест и националну припадност – открива она. – Друштво је ускоро отворило обданиште и добило нови назив „Кора хлеба и дечје обданиште”. На жалост Новог Сада, Јелена Кон је изгубила живот у Рацији 1942. године. Затим, Јеврејски дом за старе и сирочад је изграђен 1931. године, а развијао се до Другог светског рата, када су окупатори пребацили децу преко границе, након чега им се губи сваки траг. Штићеници дома за старе су били депортовани с осталим Јеврејима, углавном у Аушвиц. Зграда је након ослобођења национализована, а данас је у њој смештена Телевизија Војводине. Врло брзо по окончању рата, свега неколико дана након ослобођења, састало се двадесетак Јевреја с циљем да обнове рад јеврејске заједнице. С обзиром на изузетно лошу ситуацију по окончању рата, уз помоћ свих грађана Новог Сада, отворена је кухиња за преживеле бескућнике.

Као једног од добротвора истиче и архитекту Католичке цркве Имена Маријиног Ђерђа Молнара, који је одбио да за своје дело узме надокнаду јер је, како каже, био католик и желео да учини добро дело. Она наводи да му се црква одужила тако што се у њој, испод хора лево од улаза, налази његова биста. Затим помиње Лазара Дунђерског, који је стару и трошну дворану позоришта, предодређену за рушење, срушио о свом трошку, а осим тога је и откупио сав грађевински материјал порушене зграде и у дворишту свог хотела „Јелисавета” изградио ново позориште.

– Позориште је грађено по пројекту Владимира Николића 1893–95. године, а нажалост, та зграда позориша данас више не постоји – прича Јелена Радивојков. – Изгорела је у току једне ноћи 1928. године, а пожар је изазвала варница из пећи. Највећа иронија је што је грејање било толико лоше да су гледаоци морали седети у капутима.

У наставку говори о Николи Танурџићу, који је био трговац, задужбинар и добротвор, а који је рођен у сиромашној породици. Како наводи, напорно је радио да би изучио занат, а онда се вратио и од уштеђевине покренуо сопствену трговину, након чега се обогатио. Јелена Радивојков напомиње да је био добротвор Матице српске, да је помогао Соколску омладину и Новосадску трговачку омладину и изградио Дом новосадске трговачке омладине, чијем је отварању 1933. године присуствовао краљ Александар. Осим тога, Јелена Радивојков истиче да је Никола Танурџић подигао највећу палату у Новом Саду, која се по њему и зове Танурџићева палата.

– Наравно да је добротвора у Новом Саду било много више од набројаних примера, а с временом ће тај број само расти – наглашава наша саговорница, и додаје да данашњи новосадски добротвори јесу грађани који својим акцијама често прикупљају новац за помоћ онима којима је она најпотребнија.

К. Ивковић Ивандекић