Породица Војновић у Бегечу пронашла себе у пољопривредној производњи
Вођен сновима и страшћу према винарству Саво Војновић из Бегеча упустио се у производњу вина, и данас је винарија која носи његово презиме једина у том селу, у које је он са породицом стицајем околности дошао 2006. године, када су изнајмили простор за прераду воћа и поврћа.
- Био сам војно лице у морнарици и раније сам отишао у пензију с идејом да започнем неки хоби посао, што је резултирало винарством и виноградарством – каже Саво Војновић. – Испрва сам куповао грожђе, а данас у власништву имам седам хектара винограда и обрађујем још пет хектара чији власници живе у Аустралији. Први сам засадио 2012. године у Бегечу за експеримент и амбијент, да би касније виногради почели ницати и у Срему.
Како каже, још пре једног века се фамилија Војновић бавила производњом вина, а он је након застоја, поново покренуо.
- Највише волим да цитирам Балашевићеве стихове “Гени су старо чокоће”, јер је вероватно код мене прорадио ген од предака – прича наш саговорник. - Моји дедови су се бавили виноградарством и винарством после Првог светског рата. У Срему, на падинама Фрушке горе, садили су винограде у околини Руме, у селу Бешеново и између Буђановаца и Јарка. Онда су се после Другог свестког рата виногради морали вадити.
У Војновићевој винарији љубитељи вина могу наићи на италијански ризлинг или грашевину, од грожђа које сазрева на потесу између Илока и Нештина, дуж Хрватске границе, где је та сорта била надалеко чувена и позната, шардоне и совињон блан од белих.
- Од црвених вина имамо купажу „Пуна једра”, каберне совињон, који је доминантан у Бегечу, јер је отпоран на ниске температуре, мерло, нешто франковке и мускат хамбурга који користимо у процесу производње розеа - каже Војновић. – Наше опредељење је квалитет. То значи да се строго води рачуна о приносу грожђа по чокоту, што је први корак ка квалитетном вину, после ког следи читав низ других.
С обзиром на то да је Саво Војновић био у служби у речној флотили до 2010. године, када се пензионисао, схватио је да су примања мала, а деца расту, стога су супруга и он морали да раде додатни посао. Имао је земљу коју је наследио од родитеља и тих седам јутара је било довољно да се са нечим крене и одлучили су се за парадајз. Били су међу првима у Новом Саду који су парадајз као полупроизвод продавали домаћицама за спремање зимнице, што је код нас традиција. Све остало је ишло корак по корак, као и са грожђем. Парадајз је из свежег стања прешао у текући, одатле у кечап, парадајз пире и још неке производе. Од 1999. до 2004. су радили као домаћинство, да би након тога наставили као регистрована фирма за обраду воћа и поврћа, у чијој је основној делатности прерада парадајза. Пошто му је вино страст, а парадајз потреба, признаје да не би успео да доведе производњу вина на тај ниво, да није имали подршку парадајза.
Како каже, за сада не прерађује цео род, него одређену количину прода. Планира да прошири производњу до 50.000 литара вина, уз придржавање формуле максималаног квалитета.
- Прошле године смо произвели 30.000 литара и то је највећа количина до сада - каже наш саговорник. - Прво вино сам произвео 2007. године као хобиста, у оквиру домаћинства, док је прва берба у склопу винарије била 2015. Кћерка Тијана је завршила основне студије из области технологије и сада је наставила на мастер студијама да усавршава знање, што је свима дало подстрек. Да она није заинтересована, сигурно бих још остао у хоби варијанти производње.
Најдраже признање које је Саво Војновић добио је за “Мерло” из 2012. године на међународној манифестацији “Дани вина” у Ривици. На смотри вина у Инђији купажа „Пуна једра” проглашена је најбољим црвеним вином са Фрушке горе. „Пуна једра” су добила и велику златну медаљу на Међународној смотри вина у Темерину. Шардоне је био најбољи 2017. године. За Сава и његову породицу је, како каже, најбоље признање када су љубитељи вина задовољни.
По његовим речима, доста је параметара који утичу на квалитет вина.
- Људи обично греше, као што сам и ја у почетку, док се нисам едуковао, мислио сам ако има сунца и доста шећера, да је то довољно, али је то један од битних параметара. Није основни, нити једини - истиче Војновић.
По Савином мишљењу, сваки винар треба да поред интернационалних сорти, гаји и нешто аутохтоних. Овог пролећа су засадили пола хектара пробуса, новостворену српску сорту, насталу укрштањем кабарне совињона и скадарке. Ако буду у могућности још да саде, садиће силу, новостворену сорту на Институту за виноградарство у Сремским Карловцима. Очекују га још улагања у опрему и салу за дегустацију, али то ће, како напомиње, ићи корак по корак.
И. Бакмаз
Пројекат „Разгледница приградских насеља” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
