Пољопривредна школа у Футогу спремно дочекује нову школску годину

 Како тамо кажу, краве морају и лети да једу, а 15 хектара луцерке се у том периоду балира, тако да се, осим сталних радника који воде рачуна о том својеврсном домаћинству, током јула и августа формирају ђачке групе у оквиру којих ученици одрађују стручну праксу. А смештена на простору од 77 јутара у замку некадашње породице Котек, та школа је прави рај за биљке и животиње, али и за ученике и запослене.

– Ова школа ми је била прва на листи жеља јер је најбоља, свеж је ваздух и волим животиње – каже ученик, ускоро другог разреда Смера за зоо-техничаре Филип Филеп (16) из Новог Сада, кога смо затекли на целодневном раду на имању за који се пријавио преко Задруге. – Моје обавезе су исхрана животиња, чишћење просторија, некад музем краве, а после морам и да перем те апарате.

Као и ученици у најлуђим годинама, ни животиње нису увек „цвећке”. Некада се деси да је нека непослушна, па Филип мора да је мало удари да би се померила. Ипак, како каже, једино се плаши коња, односно да га не уједе или не шутне. Стога нам је уделио кратку лекцију, да знамо и сами да се припазимо, а то је да, када видимо коња који је спустио уши назад, значи да, зарад сопствене сигурности треба да се, колико следеће секунде, појавимо на другом крају имања.

У Пољопривредној школи није ништа необично срести и лепши пол који барата вилама и одмерава снагу и умеће с дечацима. Иако наилазе на негативне коментаре околине, љубав према пољопривреди нађачава све зле умове.

– Зезају ме другари, али ја ово волим јер сам, на крају крајева, са села па ми није тешко – прича Жељана Адамовић (16) из Футога, која је завршавала све своје обавезе за тај дан на пракси.

А када је реч о статистици, највише ђака, око 60 одсто, из сеоске је средине, а остатак из урбане.

Футог је с том школом постао прави мали центар младих људи из различитих крајева, као и оаза разноврсног биљног и животињског света. Осим што у понуди имају невероватну флору и фауну, у оквиру школе нуде и ученички дом и мензу, салаш уређен у етно-стилу, неколико стакленика и штала, млекару, пчеларску и коњичку секцију, нову механизацију, а ускоро ће имати обезбеђену и ветеринарску амбуланту. Како каже помоћница директора за теоријску наставу Милица Урошевић, то је једини потребан начин на који привлаче нове ученике. А успешност доказује то што увек буду пуни с по 850 ђака по генерацији.

– Већ две-три године чекамо одобрење од Министарства просвете да уведемо смер фитофармација, за који имамо сву неоходну логистику – прича Милица Урошевић, поносно додајући да је њихова школа и расадник министара, директора и веома успешних људи – а ипак, не наилазе увек на разумевање врха.

Пољопривредна школа има неколико смерова: ветеринарски техничар, пољопривредни техничар (на српском и мађарском), техничар хортикултуре, техничар пољопривредне технике, зоо-техничар и цвећар-вртлар. Сваки разред броји максимално до 30 ђака, а они који не живе у Новом Саду и околини имају право на смештај у дому, макар док у дневнику не падне и која негативна закључна оцена.

Како су нам објасниле координаторке за практичну наставу Вера Николић и Слађа Мирковић, школа има добру сарадњу како с Универзитетом и Институтом за ратарство и повртарство, министарствима просвете и пољопривреде, тако и с другим државним и приватним фирмама. Осим тога, организују и успешне ђачке размене и посете другим имањима и школама, па тако преко лета праксу код њих одрађују и ученици једне школе из мађарског града Секешфехервара.

Л. Радловачки

Алкохол од узгајаног воћа

У школи чак имају и стари казан од 500 литара који је и даље у функцији. Тако, када за то дође време, ученици прерађују воће у ракију и вино. А ко то све дегустира? Углавном запослени и гости који посебним поводом дођу у посету тој највећој средњој школи.