Novi Sad ima jednog limara i pet krojača starog kova

– Dobri majstori u bilo kojem zanatu dobro su plaćeni, iako je to u odnosu na neku drugu, razvijeniju zemlju – mala plata – kaže Novaković. – Danas majstora buregdžiju ne možete platiti ispod 1.000 evra, ali teško da ga možete i naći. Na tržištu rada nemamo nijednog sertifikovanog varioca. U Novom Sadu imamo svega jednog ili dvojicu kazandžija, a oštrača ima tu i tamo, ali oni su umetnici svoga rada. Imamo jednog limara koji je enciklopedija zanatstva. Mi mnogo toga nemamo, a toliko toga smo imali, majstore starog kova. Nekada smo, kada je Novi Sad imao 200.000 stanovnika, imali 100 dobrih krojača koji znaju sve kompletno da naprave, a danas ih imamo pet.

Naš sagovornik dodaje da je manjak radne snage kod zanatlija sve prisutniji, a kao jedan od glavnih razloga navodi dualni sistem obrazovanja s nedovoljno prakse.

– Da bi neko izašao kao polumajstor, potrebno je mnogo prakse – ističe Novaković, i dodaje da bi u dualnom obrazovanju trebalo da bude 80 odsto prakse. – I mladi kažu da im to najviše nedostaje u bilo kojem zanimanju, a iako su mnoge zemlje u okruženju to rešile – mi nismo. Kada sam bio u Koblencu, u Nemačkoj, vodili su nas u Institut za šegrte, gde 2.600 dece spava, jede, pije i uči zanat. Oni izađu odatle kao polumajstori i onda rade godinu-dve i polažu majstorski ispit, a kod nas je sada oko 35 godina kako ne školujemo kadrove zanatlija na pravi način.

Slavko Novaković Nemačku uzima za primer kada su zanati u pitanju jer je ona, kako kaže naš sagovornik, specifičan primer zemlje u kojoj je najjača i najbogatija komora upravo ona zanatska. On ocenjuje da novu vrednost Srbiji i veći broj zaposlenih mogu doneti upravo radnici u industriji u zanatstvu, u mikro, malim i srednjim preduzećima. Kao drugi glavni problem, Novaković navodi Zakon o zanatstvu.

– U petogodišnjem projektu o zakonu o zanatstvu učestvovalo je 12 zemalja jugoistične Evrope i 11 zemalja je dobilo Zakon, a jedino mi nismo i dalje ga nemamo, i niko ne može da mi objasni zašto ga nemamo – podseća Novaković. – Imaćemo strašan problem, koji se već sad pojavljuje, a to je da građani pitaju „Kako da nađem majstora?” Mi smo danas prinuđeni na takvu situaciju, jer nemamo ni zakon ni majstorske ispite. U suprotnom, mi bismo, kao Udruženje, stajali ispred svakog majstora. Onda bi sugrađani mogli da nazovu naše udruženje i mi bismo im preporučili majstora i stajali bismo iza toga i sugrađani ne bi brinuli.

Problem postoji i kada je u pitanju svest ljudi o zanatima te Novaković zaključuje da Srbiji nedostaju emisije o zanatima da bi se ljudi edukovali i prikazalo i deci i roditeljima kakvi sve zanati postoje. On ističe da se u drugim zemljama zanati i sami majstori mnogo više cene, dok je ovde ljude često sramota da kažu čime se bave.

– Problem je što se kod nas roditelji stide da im dete uči zanat. Zašto? To ne postoji u Nemačkoj ni u zemljama Evropske unije jer su zanati dobro plaćeni poslovi i kad neko postane majstor u svom zanatu – on je neka vrsta doktora – kaže predsednik Udruženja zanatlija Novog Sada Slavko Novaković. – On je doktorat napravio majstorskim ispitom, koji se nekada polagao pred najboljim majstorima te oblasti i kada vam oni daju potpis da ste majstor – cela Evropa vas prima bez ikakvih provera. Nije problem što ljudi odlaze iz zemlje. Da li nam odlaze doktori i medicinske sestre? Odlaze, i mi ih i dalje školujemo. ’Ajde da školujemo i zanatlije, da budu pravi majstori pa ako treba, nek idu, ali neki će se i vratiti, a neki neće ni otići nego će otvoriti svoje firme ovde i vremenom zaposliti još ljudi.

K. Ivković Ivandekić