Немамо право на заборав, сећање чува идентитет града и државе ОБЕЛЕЖЕНО 83 ГОДИНЕ ОД ПОГРОМА У НОВОСАДСКОЈ РАЦИЈИ
На обали Дунава крај споменика „Породица” је обележено 83 године од страдања Новосађана у погрому који су над њима починили мађарски окупатори у Другом светском рату, једног од најгорих масовних злочина на простору некадашње Југославије.
Програм обележавања Новосадске рације отпочео је минутом ћутања, а на тај покољ, масовно убијање недужних жена, деце, одраслих и старијих људи ради измене етничке структуре становништва и додворавања нацистичкој антисемитској политици, који су мађарске окупационе снаге извеле од 21. до 23. јануара 1942. године, подсетио је градоначелник Новог Сада Милан Ђурић који је рекао да је то догађај који је Нови Сад заувек завио у црно.
– Од 4. до 30. јануaра 1942. године црнa сенка смрти промаршила је кроз Жабаљ, Чуруг, Госпођинце, Шајкаш, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновце, Тител, Србобран, Стари Бечеј и наш Нови Сад, гасећи заувек бројна огњишта у српским и јеврејским домовина – казао је Ђурић. – Пре 80 година, 23. јануара 1945. године, у некадашњем Спомен дому Краља Александра у Новом Саду, Град је организовао прву комеморацију жртвама овог ратног злочина. Између осталих, на овом догађају се обратио и први поратни градоначелник Новог Сада, прота Алимпије Поповић. На крају овог скупа прочитан је јавни проглас са идејом подизање споменика на обали Дунава.
Пет метака однело Иванчевиће
Говорећи о проти Стевану Иванчевићу, једној од жртава Новосадске рације, Милан Ђурић је казао да је његово име данас мало познато општој јавности.
Тај рођени Новосађанин, остао је рано без родитеља и као сироче живео код своје тетке у Улици Земљаној ћуприје број 1. Након завршене Гимназије своје школовање је наставио у Сомборску препарандији где је и дипломирао. Касније завршио и Богословију у Сремским Карловцима, а прво радно место му је било у Барањи у Борјаду где је савршено научио мађарски језик. Након ослобођења 1918. године, после службовања у Вилову постао је катихета у Новом Саду. О Светом Јовану 1942. године, последњи пут сакупила се целам породица Иванчевић да прослави своју крсну славу. Тог кобног 23. јануара 1942, окупаторски војници су упали у дом проте Иванчевића и немилосрдно побили све које су затекли. Поред проте, његове супруге и зета, тада је убијена ћерка, Софија у то време студент и син Јован, ученик.
Нажалост, нагласио је Ђурић, прошло је 26 година до испуњења тог племенитог циља.
–Не треба ово да нас чуди, сетимо се само да нису тако давно били они дани, када су поједине групе покушавале да политизују сећање на ову живу рану нашег града, због чега смо једно време имали два обележавања. Зато са овог места понављам да никада нећемо дозволити политизацију сећања на наше погинуле суграђане, никада нећемо дозволити дисторзију историјске истине. Ова хладна Дунавска обала и данас носи универзалну поруку читавом свету шта може да се догоди када правда и право утихну пред силом освајача и моћника. Зато је важно да се вечно сећамо овог трагичног момента из прошлости Новог Сада. Култура сећања игра кључну улогу у очувању идентитета једног града и државе. Без ње не можемо имати прави однос према прошлости и догађајима који су устројили нашу садашњицу. То сећање ћемо најбоље чувати ако будемо памтили личности које смо тада изгубили – истакао је Милан Ђурић и као пример навео породицу проте Стевана Иванчевића, коју су пет хитаца злочинаца на данашњи дан однели са лица земље.
Ђурић је нагласио да идеологије поделе, мржње и искључивања не смеју никада надвладати здрав разум и људскост, и мржња не сме никада бити јача од љубави, те поручио да Србија не сме никад више изгубити слободу и да смо ми ти који треба да је сачувамо.
Помен жртвама служили су врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и митрополит бачки Иринеј уз саслужење епископа мохачког Дамаскина и новосадског свештенства.
Митрополит бачки Иринеј нагласио је након помена да немамо право на заборав, с једне стране из пијетета према жртвама, са друге стране да бисмо били спремни на то шта се све може дешавати у будућности, а то можемо лако претпоставити на основу онога што се дешава у садашњости. Други разлог је да бисмо, колико до нас стоји, понављање зла и злочина спречавали или по могућности спречили.
– Нажалост, злочини се и даље дешавају и то масовни, слични некадашањој новосадској рацији, а по обому и димензијама врло често и већи – рекао је матрополит Иринеј. – Са тугом наглашавам на овом месту и у овом светом часу да се у разним деловима света, на разним меридијанима дешава практично свакодневно нека врста новосадског погрома, већа или мања. А на нама је да се трудимо да увек будемо људи, па и у нељудском времену или у нељудским условима, да останемо и опстанемо као људи, да чинимо шта можемо да се зло сузбије и да га по могућству нестане.
Митрополит је нагласио да морамо неговати сећање и не дозволити себи да због већег или мањег броја зликоваца са њима поистоветимо било који народ или назовемо га генцидним као што се то нама догодило. Поменувши примере пожртвованости Ендреа Бајчи Жилинског и Пал Телекија рекао је да колико год да су успели да спасу људи, они спасвају душу свог народа пред богом и историјом.
Након молитвеног чина положени су венци и цвеће крај споменика. Венце су положили Милан Ђурић, председник Скупштине АП Војводине Балинт Јухас, председница Покрајинске владе Маја Гојковић, амбасадори Изреала и Мађарске у Сбији Авивит Бар-Илан и Јозеф Золтан Мађар, градоначелник Београда Александар Шапић, те представници Краљева, Крагујевца, Шапца, Ниша, Земуна, новосадске Јеврејске општине и Савеза јеврејских општина Србије, као и других јеврејских организација и заједнице Рома, као и потомака страдалих. Са брода венац у Дунав спустила је председница Скупштине града Новог Сада Дина Вучинић.
Након помена на Кеју жртава рације, парастос је служен и на Штранду.
З. Милосављевић