Nemamo pravo na zaborav, sećanje čuva identitet grada i države OBELEŽENO 83 GODINE OD POGROMA U NOVOSADSKOJ RACIJI
Na obali Dunava kraj spomenika „Porodica” je obeleženo 83 godine od stradanja Novosađana u pogromu koji su nad njima počinili mađarski okupatori u Drugom svetskom ratu, jednog od najgorih masovnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Program obeležavanja Novosadske racije otpočeo je minutom ćutanja, a na taj pokolj, masovno ubijanje nedužnih žena, dece, odraslih i starijih ljudi radi izmene etničke strukture stanovništva i dodvoravanja nacističkoj antisemitskoj politici, koji su mađarske okupacione snage izvele od 21. do 23. januara 1942. godine, podsetio je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić koji je rekao da je to događaj koji je Novi Sad zauvek zavio u crno.
– Od 4. do 30. januara 1942. godine crna senka smrti promaršila je kroz Žabalj, Čurug, Gospođince, Šajkaš, Lok, Mošorin, Vilovo, Gardinovce, Titel, Srbobran, Stari Bečej i naš Novi Sad, gaseći zauvek brojna ognjišta u srpskim i jevrejskim domovina – kazao je Đurić. – Pre 80 godina, 23. januara 1945. godine, u nekadašnjem Spomen domu Kralja Aleksandra u Novom Sadu, Grad je organizovao prvu komemoraciju žrtvama ovog ratnog zločina. Između ostalih, na ovom događaju se obratio i prvi poratni gradonačelnik Novog Sada, prota Alimpije Popović. Na kraju ovog skupa pročitan je javni proglas sa idejom podizanje spomenika na obali Dunava.
Pet metaka odnelo Ivančeviće
Govoreći o proti Stevanu Ivančeviću, jednoj od žrtava Novosadske racije, Milan Đurić je kazao da je njegovo ime danas malo poznato opštoj javnosti.
Taj rođeni Novosađanin, ostao je rano bez roditelja i kao siroče živeo kod svoje tetke u Ulici Zemljanoj ćuprije broj 1. Nakon završene Gimnazije svoje školovanje je nastavio u Somborsku preparandiji gde je i diplomirao. Kasnije završio i Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, a prvo radno mesto mu je bilo u Baranji u Borjadu gde je savršeno naučio mađarski jezik. Nakon oslobođenja 1918. godine, posle službovanja u Vilovu postao je katiheta u Novom Sadu. O Svetom Jovanu 1942. godine, poslednji put sakupila se celam porodica Ivančević da proslavi svoju krsnu slavu. Tog kobnog 23. januara 1942, okupatorski vojnici su upali u dom prote Ivančevića i nemilosrdno pobili sve koje su zatekli. Pored prote, njegove supruge i zeta, tada je ubijena ćerka, Sofija u to vreme student i sin Jovan, učenik.
Nažalost, naglasio je Đurić, prošlo je 26 godina do ispunjenja tog plemenitog cilja.
–Ne treba ovo da nas čudi, setimo se samo da nisu tako davno bili oni dani, kada su pojedine grupe pokušavale da politizuju sećanje na ovu živu ranu našeg grada, zbog čega smo jedno vreme imali dva obeležavanja. Zato sa ovog mesta ponavljam da nikada nećemo dozvoliti politizaciju sećanja na naše poginule sugrađane, nikada nećemo dozvoliti distorziju istorijske istine. Ova hladna Dunavska obala i danas nosi univerzalnu poruku čitavom svetu šta može da se dogodi kada pravda i pravo utihnu pred silom osvajača i moćnika. Zato je važno da se večno sećamo ovog tragičnog momenta iz prošlosti Novog Sada. Kultura sećanja igra ključnu ulogu u očuvanju identiteta jednog grada i države. Bez nje ne možemo imati pravi odnos prema prošlosti i događajima koji su ustrojili našu sadašnjicu. To sećanje ćemo najbolje čuvati ako budemo pamtili ličnosti koje smo tada izgubili – istakao je Milan Đurić i kao primer naveo porodicu prote Stevana Ivančevića, koju su pet hitaca zločinaca na današnji dan odneli sa lica zemlje.
Đurić je naglasio da ideologije podele, mržnje i isključivanja ne smeju nikada nadvladati zdrav razum i ljudskost, i mržnja ne sme nikada biti jača od ljubavi, te poručio da Srbija ne sme nikad više izgubiti slobodu i da smo mi ti koji treba da je sačuvamo.
Pomen žrtvama služili su vrhovni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel i mitropolit bački Irinej uz sasluženje episkopa mohačkog Damaskina i novosadskog sveštenstva.
Mitropolit bački Irinej naglasio je nakon pomena da nemamo pravo na zaborav, s jedne strane iz pijeteta prema žrtvama, sa druge strane da bismo bili spremni na to šta se sve može dešavati u budućnosti, a to možemo lako pretpostaviti na osnovu onoga što se dešava u sadašnjosti. Drugi razlog je da bismo, koliko do nas stoji, ponavljanje zla i zločina sprečavali ili po mogućnosti sprečili.
– Nažalost, zločini se i dalje dešavaju i to masovni, slični nekadašanjoj novosadskoj raciji, a po obomu i dimenzijama vrlo često i veći – rekao je matropolit Irinej. – Sa tugom naglašavam na ovom mestu i u ovom svetom času da se u raznim delovima sveta, na raznim meridijanima dešava praktično svakodnevno neka vrsta novosadskog pogroma, veća ili manja. A na nama je da se trudimo da uvek budemo ljudi, pa i u neljudskom vremenu ili u neljudskim uslovima, da ostanemo i opstanemo kao ljudi, da činimo šta možemo da se zlo suzbije i da ga po mogućstvu nestane.
Mitropolit je naglasio da moramo negovati sećanje i ne dozvoliti sebi da zbog većeg ili manjeg broja zlikovaca sa njima poistovetimo bilo koji narod ili nazovemo ga gencidnim kao što se to nama dogodilo. Pomenuvši primere požrtvovanosti Endrea Bajči Žilinskog i Pal Telekija rekao je da koliko god da su uspeli da spasu ljudi, oni spasvaju dušu svog naroda pred bogom i istorijom.
Nakon molitvenog čina položeni su venci i cveće kraj spomenika. Vence su položili Milan Đurić, predsednik Skupštine AP Vojvodine Balint Juhas, predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković, ambasadori Izreala i Mađarske u Sbiji Avivit Bar-Ilan i Jozef Zoltan Mađar, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, te predstavnici Kraljeva, Kragujevca, Šapca, Niša, Zemuna, novosadske Jevrejske opštine i Saveza jevrejskih opština Srbije, kao i drugih jevrejskih organizacija i zajednice Roma, kao i potomaka stradalih. Sa broda venac u Dunav spustila je predsednica Skupštine grada Novog Sada Dina Vučinić.
Nakon pomena na Keju žrtava racije, parastos je služen i na Štrandu.
Z. Milosavljević