Наши суграђани: Илија Илић без романтике не би могао да живи
Кантаутор, продуцент и аранжер Илија Илић (39) прве музичке кораке направио је као тинејџер у родном Сомбору, свирајући бубњеве у свом бенду, а први наступ имао је на једном од протеста за време НАТО агресије, 1999. године.
Професионалну каријеру започео је 2004. године објавом првог албума „Људи кажу” за ПГП РТС, а први фестивалски наступ уследио је 2005. године у оквиру зрењанинског фестивала „Sunflower” на којем је извео ауторску нумеру „Иди с другим”. По струци је техничар друмског саобраћаја, а у Новом Саду живи седам година.
У свет музике улазите као тинејџер, а струка је нешто потпуно друго. Како се то догодило?
– Као дете, био сам вечити бунтовник, чак сам из музичког имао опомену. Сматрао сам, ако упишем смер за техничара друмског саобраћаја, да ми музичко уопште неће требати. Тај бунт и данас носим у себи. За мене је музика чист пренос емоција и аутентичности, много више од папира и нота. Не делим је по стиловима, него на добру и лошу. Успео сам да остварим статус признатог уметника, што је 2017. године комисија Савеза естрадно-музичких уметника Србије верификовала Министарству културе. Био сам један од најмлађих који је добио тај статус, а сада сам већ у другом мандату.
Како бисте описали своје стваралаштво?
– Назвао бих то само забавном музиком, јер у мојим песмама је мешавина жанрова. У њима је савремени „бит”, али ја не могу да их направим без звука клавира, пратећих вокала, емоција гитаре, саксофона, „живих” инструмената, озбиљне продукције и аналогног снимања. Каква сам личност, такав сам и у музици. Сматрам да сам једноставан и у неком смислу старомодан. Правим комбинацију савременог и нечега што сматрам неуништивим и бесмртним. Надам се да ће моје песме бити бесмртне, евергрин или класик, јер неке од њих изводим већ 15 година. Песма „Мирише град” заправо је најбољи пример и опис свега што сам рекао, и некако је постала моја лична карта.
Шта бисте рекли о најновијој нумери „Како да знаш ако не пробаш”, коју сте промовисали 15. марта?
– За новије доба карактеристично је да већина аутора за наслов дела бира краћи назив, а ја сам учинио управо супротно, за почетак је већ то мој поменути бунт. Мислим да је поента добре песме представити нешто што је свима ту, а још нико није описао. Не прихватам тезу да су све песме већ написане, ја сам жив доказ тога да нису. Нико још није написао песму „Коврџава” или „Љубави платонска”. И у тексту нове песме представио сам романтичну причу, један дежаву који се свима у животу догоди. Успео сам да будем једноставан, а да останем романтичан, какав јесам. Без романтике не бих могао да живим, а камоли да напишем песму.
Б. Павковић