Naši sugrađani: Ilija Ilić bez romantike ne bi mogao da živi

Profesionalnu karijeru započeo je 2004. godine objavom prvog albuma „Ljudi kažu” za PGP RTS, a prvi festivalski nastup usledio je 2005. godine u okviru zrenjaninskog festivala „Sunflower” na kojem je izveo autorsku numeru „Idi s drugim”. Po struci je tehničar drumskog saobraćaja, a u Novom Sadu živi sedam godina.

U svet muzike ulazite kao tinejdžer, a struka je nešto potpuno drugo. Kako se to dogodilo?

– Kao dete, bio sam večiti buntovnik, čak sam iz muzičkog imao opomenu. Smatrao sam, ako upišem smer za tehničara drumskog saobraćaja, da mi muzičko uopšte neće trebati. Taj bunt i danas nosim u sebi. Za mene je muzika čist prenos emocija i autentičnosti, mnogo više od papira i nota. Ne delim je po stilovima, nego na dobru i lošu. Uspeo sam da ostvarim status priznatog umetnika, što je 2017. godine komisija Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije verifikovala Ministarstvu kulture. Bio sam jedan od najmlađih koji je dobio taj status, a sada sam već u drugom mandatu.

Kako biste opisali svoje stvaralaštvo?

– Nazvao bih to samo zabavnom muzikom, jer u mojim pesmama je mešavina žanrova. U njima je savremeni „bit”, ali ja ne mogu da ih napravim bez zvuka klavira, pratećih vokala, emocija gitare, saksofona, „živih” instrumenata, ozbiljne produkcije i analognog snimanja. Kakva sam ličnost, takav sam i u muzici. Smatram da sam jednostavan i u nekom smislu staromodan. Pravim kombinaciju savremenog i nečega što smatram neuništivim i besmrtnim. Nadam se da će moje pesme biti besmrtne, evergrin ili klasik, jer neke od njih izvodim već 15 godina. Pesma „Miriše grad” zapravo je najbolji primer i opis svega što sam rekao, i nekako je postala moja lična karta.

Šta biste rekli o najnovijoj numeri „Kako da znaš ako ne probaš”, koju ste promovisali 15. marta?

– Za novije doba karakteristično je da većina autora za naslov dela bira kraći naziv, a ja sam učinio upravo suprotno, za početak je već to moj pomenuti bunt. Mislim da je poenta dobre pesme predstaviti nešto što je svima tu, a još niko nije opisao. Ne prihvatam tezu da su sve pesme već napisane, ja sam živ dokaz toga da nisu. Niko još nije napisao pesmu „Kovrdžava” ili „Ljubavi platonska”. I u tekstu nove pesme predstavio sam romantičnu priču, jedan dežavu koji se svima u životu dogodi. Uspeo sam da budem jednostavan, a da ostanem romantičan, kakav jesam. Bez romantike ne bih mogao da živim, a kamoli da napišem pesmu.

B. Pavković